Summa summarum

Za ovih 365 dana nisam postala srećnija, ali pametnija svakako jesam. Naučila sam...

1. O velikim životnim tegobama

Mogu se prevazići. Mogu se preživeti. Sve dok kraj sebe imate makar jednog pravog prijatelja i porodicu koja vas voli.

2. O malim životnim radostima
Zapravo je u njima i poenta. Kad se iz svakog meseca izvuče bar po jedna dobra stvar, mogu slobodno da kažem-godina je bila idealna.

3. O ljubavi i strahovima

Tu se i dalje vodim izrekom-sve se dešava sa nekim razlogom. U dvehiljadedesetoj sam se konačno distancirala od ''ljubavi'' koja me je urnisala godinama i stavila tačku na sve to. Zatim sam pronašla i ponovo izgubila nekog za koga verujem da mi je srodna duša. Kraj godine doneo mi je novu nadu i nekog ko je učinio da ponovo verujem da dobri dečaci postoje.

Plašim se jedino sebe. Ove godine sam shvatila da najviše zla činimo sami sebi.

Pregled po mesecima ne mogu da napravim jer se ne sećam svega, ali probaću..

Januar je bio obećavajući, kao i svake godine. Tad sam otvorila blog ovde. Februar i mart je obeležio prvi o kome sam pisala ovde, onaj sa kojim se još uvek čujem a za kog se ispostavilo da je zaista dobrica u duši, kad nekome dozvoli da ga bolje upozna. Aprila sam sanjarila, možda i više nego što je trebalo... Maj je najavio ono što se posle tri godine vratilo i trajalo od juna do kraja jula... Avgust je bio najgori mesec, ne samo u ovoj godini, nego u mom čitavom životu. Tad sam pokazala sebi i drugima koliko nisko mogu da padnem. Zatim je naišlo čudo i pomoglo mi da preživim do septembra. Početkom oktobra i čudo je iščezlo i ostala sam sama... Tad sam počela da sređujem svoj život, rešila da zaboravim na čitavu prošlost i krenem dalje. Novembra je jedna zvezdica poželela da mi vrati veru u ljubav, i ja sam joj dopustila. To traje i dalje.

Danas je samo dva dana do dočeka.. Do trenutka kad ću u knjigu života početi da ispisujem redove koje ću sumirati za tačno godinu dana. Brzo će proći i ova godina, znam... A na kraju 2011. ću biti ko zna gde...

O tom potom. Blogerima želim zdravlja i inspiracije, sve ostalo ćete postići radom..

Ko bude i suviše lenj da postigne, nije ni zaslužio to što traži.

Nije poenta u lakom provlačenju kroz život..

Poenta je u onom divnom olakšavajućem uzdahu kad posle mnogo sati napornog rada legnete u krevet, pokrijete se preko glave i zahvalite Bogu što vam je život savršen baš takav kakav je.

šarene lampice u njenoj sobi

ne donose novogodišnju euforiju.

a nekad se tako radovala..

prošle godine je skakala od sreće

i jelka je bila okićena

desetog dvanaestog

i haljinica je bila kupljena

petnaestog dvanaestog.

i onda se samo čekalo

da ispije litar vermuta

i da bude najveselija na žurci

i da poželi da se zaljubi u sledećoj godini.

ove godine

se jelka kiti

dvadeset sedmog dvanaestog

i plače se

do nove godine

jer sve je tako sjebano

jer nema nikog online

jer je život prazan i mučan.

on ne zna zašto su joj oči stalno crvene,

a i ne pita se...

on sve radi savršeno.

ali, ona.

ona je oduvek najbolje znala

da gazi svoje snove

i da radi protiv sebe.

PMS

...čuveni.

Dođe tako s vremena na vreme, pa me natera da mrzim(da ne kažem hejtujem) sve oko sebe, bukvalno sve i svakog. I da poželim da se osamim. I da njega ''mrzim''.A u njega sam defnitivno zaljubljena, i definitivno nikada neću moći da ga mrzim zbog dana kao što je ovaj, kad se izvinjava što je detinjast dok ja plačem zbog nepravde u svetu, a on ljubi da prođe.

I kad se sneg pretvori u bljuzgavicu a mi zajedno kvasimo noge. I kad me prati do stana iako živi na totalno drugom kraju grada i gladan je jer opet zbog mene nije jeo ceo dan....

Izviniću mu se ovim putem jer sam previše ponosna da mu kažem u lice-Hvala što trpiš SVE moje bubice. :)

To nisam ja, to je moj PMS O:)

Because he's worth it.

On je sedam godina stariji od mene i ima najtoplije oči.

Ali, zaista tople.. onako čudno iskričave kao da se stalno smeškaju.

On i ja imamo iste fore, s tim što ja više zajebavam,

a on trpi.

Moj brat izlazi s njim.

Njegovi roditelji me obožavaju.

Njegov najbolji drug takođe.

Moja najbolja drugarica njega.

Oblačimo se isto kad idemo u grad.

I iz tog grada me vodi kući pijanu, kad se desi.

Ne ostavlja me nikad samu.

Mi zajedno navijamo za Inter.

I zajedno pijemo sok od jagode,

i jedemo keksiće za decu.

I pridržava me da ne padnem dok šetamo klizavim centrom,

i brani me od pijanih idiota,

i vodi me gde god poželim.

Za ruku.

Uz poljubac.

I zove me telefonom

i lupetamo satima.

I ima našu pesmu u telefonu.

Želim da se zaljubim. Istinski. Zauvek.

Želim da trajemo.

A Ti, Gore, bolje ti je da si na mojoj strani, inače ćemo se prepirati do u beskonačno!

I dan kao ode. I ti se kao smešiš. I ništa te kao ne boli.

A ništa me i ne boli.

Sem činjenice da ne umem da budem srećna čak i kada mi se ispune ti čuveni snovi.

O njoj.

Ignorisao sam je narednih godina, mada se nešto nije ni trudila da mi privuče pažnju...

Nastavila je sa svojim životom, pa sam to isto učinio i ja.

Povremeno bih se zapitao gde je i šta radi, da li je ispunila bar jedan delić snova o kojima mi je neumorno pisala onda kada je još plakala zbog izgubljenih ratova ali i dalje vodila bitke. I te misli su prolazile kao opalo lišće na savskom keju po kom sam danima šetao..

Počeo sam da je zaboravljam, ali sam još uvek tih meseci krajičkom oka tražio njen bucmasti lik i zelene oči u svojoj blizini...nije ih bilo.

Upoznao sam nove oči, saslušao nove sne. Njeni su iščileli zajedno sa tim čudno ironičnim likom i stihovima koje mi je poklanjala...

Novi stihovi i protekla mladost doneli su nova iskustva i ispisali nove životne priče.

A onda sam je jednog dana sreo.

Nisam je prepoznao, javila se ona meni...

Nisam imao snage da joj pružim ruku.

Želeo sam da kažem toliko toga, ali reči su me na tren izdale.

Uskovitlana obećanja su se kao uragan vratila i

zabolelo je.

Izdao sam je...

A oči su joj bile mešavina sive i crvene.

Nisam ostao kraj nje.

.tužna, tužna mi je ova nedelja.

Možda smo i on i ja pogrešni, i možda će gubljenje vremena s njim uticati na moje buduće Ja, a možda i neće. Možda ću sresti svoju drugu polovinu i neće biti bitno s kim sam šetala u trećem razredu srednje škole, ni da li sam ga volela i koliko sam puta plakala zbog njega. 

Od sad ću raditi ono što mi odgovara.

Bez dlake na jeziku, bez prepreka pod nogama.

Sve dok sam srećna, dobro je.

Ionako ćemo svi završti na istom mestu,

zar ne?

Još jedan decembar.

Više ne verujem u ''biću zauvek tu''.

Jer, nećeš ostati, zar ne?

Danas si tu za neku drugu, sutra ćeš već biti za treću i tako dalje. Do one prave. Pretpostavljam neke koja neće imati gomilu mana kao ja.  Mogu se nadati da će tog jednog dana pružena ruka u pravom smeru rezultovati rukovanjem, ali, šta ako nas sudbina odvuče na totalno drugu stranu...?

Zato ne verujem. Govorim to njemu, a on me gleda tim čudno sitnim očima i potvrdno klima glavom. Otvoreno mu se predstavljam ogoljena do dna duše, ne krijem ništa. Govorim mu da želim da me mrzi, a on ne razume dubinu reči koje izgovaram... I protekle događaje koji su me na to naterali.

Mogla bih da pišem o tome kako ima divnu kovrdžavu kosu i kako se čudno osmehuje... O tome kako mi kupuje praline i kiselu vodu kad se napijem, kako me ljubi u obraze i voli kad pocrvenim. O tome kako njegova mama hoće da me upozna.

Mogla bih i o tome kako se kao deca smejemo ispred moje zgrade nekim glupostima do pet ujutru, svaki dan. I kako je zaista uvek uz mene, ali ne i zauvek.. Samo dok trajemo.

I kako drhtim dok mi ljubi vrat, i kako sam ponosna kad izađem sa njegovim drugovima...

Mogla bih, ali neću.

Više me te sitnice ne ispunjavaju.

Više me, zapravo, ništa ne ispunjava...

I boli me zub, i ne radi grejanje...

Tresem se, a drug mi šalje poruku:''Pogledaj kroz prozor, pada :)''

I tek kad ugledam prve pahulje, prislonim promrzle dlanove na zamagljena prozorska okna

i zadivljeno satima gledam taj prizor,

tek tada mi postane toplo,

i tek tada znam

da će jednom

sve biti u redu.

A kad pada kiša, šta misliš na koga prvo pomislim?

Ne pravim od tuge nauku. Dobro sam znala ko si ti. Samo, nekako se nisam nadala da ću ti baš tako malo značiti da ćeš tako dobro i mene lagati. Znala sam da ćeš u pola reči stati, da se nećeš osvrtati, ali ono dete naivno u meni ti je do Boga verovalo. Ja sam dobro znala ko si ti, i sama sam odlučila da zažmurim na to.

Naposletku....

Tek u jesen otkriju se boje krošanja 
Sve su slične u leto zeleno; 
Naposletku, ja sam dobro znala ko si ti!
Da si kaput sa dva lica
Da si gospo'n propalica obična.

Damn.

Kriza identiteta.

Anksioznost.

Danas sam prvi dan spoznala razliku između želeti, moći, imati volju i imati snagu.Želim i voljna sam da učim, ali ne mogu. Nemam snage da se pokrenem.

Preumorna sam. Čak ne mogu da spavam od umora.Samo blenem u jednu tačku i razmišljam o milijardu stvari.Ima ih toliko da čak ne znam kako mi sve stane u glavu...

A muka mi je. Od umora. I imam kilometarske podočnjake. I plače mi se. 

Čak i kad odvojim vreme za spavanje i legnem, pojavi se neka nova neodložna obaveza. Moralna, makar, i opet sam na nogama...

U svakom trenutku očekujem da mi se nešto desi.

Od stresa jedem i sve u krug.

Želim da popijem dva bensedina i da spavam nedelju dana.

Ili ću poludeti.

Ili ću umreti.

Od umora.

O Ljudima.

''Neke cudne stvari meni prolaze kroz glavu
Ja se cesto pitam da li umem da li sam u pravu
Da li vidim, da li cujem, da li osecam i da li,
Da li verujem u ljude i da li ljude dobro znam..''

(Familija-Paranoja)

''Čovek je čoveku vuk.''

Nemam šta da dodam na to. Mislila sam da pišem, ali i kilometarskim postom bih manje rekla nego što su to mudri ljudi u ovih nekoliko rečenica... Dok pišem ovo, drug mi kaže da su sve žene kurve. Njegova mama nije žena, pretpostavljam?

Drugi drug kaže da je kurva samo devojka koja je živela sa njim tri godine. Do sad nije bila, pa zaključujem da se kurva postaje preko noći. 

Neko treći mi je rekao da mrzi ljude. U prvi mah sam se začudila, ali onda sam shvatila da ga razumem. Ono što mi je u poslednje vreme uzrečica je ''Ima nas raznih.'' Ne jer je nešto posebno mudra, nego jer nemam šta drugo da kažem.

Ni ne trudim se da razumem ljude...Oko sebe imam deset onih pravih, možda i manje. Svi ostali mi se gade. Postupci, razmišljanja, utisci... Svi se međusobno kopiraju i podržavaju tuđe stavove. U nedostatku mozga i kreativnosti da izgrade svoje.

''Ima ljudi koji izazivaju i potiču ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju možda prepoznali).''

(J.Klepac)

Juče je jedna od najboljih osoba koje poznajem izjavila da je svesna da je gluplja i ružnija od jedne druge osobe sa kojom se ne bih družila ni da mi plate. Došlo mi je da joj opalim šamar, muški.

I uradila sam to. Rečima.

''Ponekad, dok razmišljam o ljudima, 

čini mi se da je šteta što Noa i njegovo društvo nisu zakasnili na brod.''

(Mark Tven)

[a moment in time.]

u istoj pozi na dva  ista kreveta

samo naopačke okrenuta

skupljenih nogu i uvijene u dva ista ćebeta

ležimo.

obe crvene od smejanja

sa istim rupicama na desnom obrazu

sa istom kosom do ramena

i istim očima,

sem što su jedne zelene,

a jedne braon.

neće da legne pored mene

jer me smatra prevelikom mazom

ali ja dotrčim u njen zagrljaj i ne dam se.

grlim je,

miriše na isti parfem 

poslednjih deset godina.

onaj koji sam se, mirišući njene marame, trudila da zapamtim kad ode negde

da bih mogla da zamišljam da je još uvek tu.

pričam joj kako me ljudi razočaravaju svakog dana

i ona ponavlja dve iste rečenice otkad znam za sebe,

tera me da budem jaka,

uliva mi neizmerno mnogo snage

crta mi osmeh.

njen osmeh, sedamnaest godina čuvan kao kap vode na dlanu.

ne govorim joj da je volim.

vidi mi u očima.

kao što vidi i kad sam ljuta,

i tužna, 

i mnogo srećna,

sa razlogom ili bez njega.

sa njom sivilo nestaje i vetar više ne duva u bele providne roletne...

bez pećine

bez proleća

bez sunca.

sa njom.

Fuckin' autumn.

Nikad nisam umela da se izborim sa njom... Bilo na samom početku, u sredini ili na kraju, stigne me i onda nadoknadi sve loše od čega sam do tad uspela da pobegnem... Salije sve kiše baš na moje teme, slomi mi kišobran iz inata i natera tonu suza da se sakupe u meni, a onda im ne da da poteku...

Ljudi oko mene žive, kreću se, smeju, a ja se osećam kao da je sav život iščileo i da razloga za smeh nema. Prečeste su mi oscilacije u raspoloženju, znam, ali je prečest i vetar, i sivilo, i magla... 

Mnogo tačkica u odsustvu neizrečenog, mnogo besanih noći u odsustvu snova.

Izmučena duša.

Prestajem da verujem u to da će mi se baš jedne jeseni desiti nešto spektakularno.. Neće, znam. Čak ni cvetne čizmice ne umeju da oboje dan. Sve smrdi na dim, svuda je hladno. Ruke su suve i utrnule, obrazi crveni a kosa raščupana.

Želim jednu lepu, skroz usku pećinu.

Da odspavam do proleća.

Plima banalnosti moj svet zapljuskuje k'o Atlantidu.

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

(Pero Zubac)

Bajka će se ostvariti...

..ako budem dovoljno jako verovala u nju.

Život jeste čudo.

Ne dam se razočarati,

ali danas protiv kiše ne umem.

Sivo je i tužno...

Želim da prestane.

Želim sneg.

Snovi...

...rastu na kiši.

Kao velike crvene pečurke.

One iz crtaća, sa belim tufnama. 

I ostvaruju se, jedan po jedan...(:

Ponavljam istu mantru već danima, smešim se i skakućem. Čizme propuštaju, ali koga je briga? Mlataram mokrim nogama ispred kamina kod bake i deke kao kad sam bila baš, baš mala. Smejemo se deka i ja dok čekamo da baka napravi sutlijaš i štrudlu. Ne znamo više ni sami čemu se smejemo, ali znamo da je taj smeh ono što nam je oboma neophodno, što na nas deluje kao injekcija adrenalina za ceo dan.

Telefon zvoni, jedan odbojkaš mi želi laku noć. Imam neki novi strah kad su muškarci u pitanju, prilazim im sa rezervom, tu sam, ali i nisam... Drago mi je zbog toga. K kaže da sam konačno počela da razmišljam pametno u tom pogledu.

Tata mi je ispunio neke sitne želje... Još samo da učinim sebi onu veliku uslugu, da ispunim i taj san, i sve će biti savršeno. U stvari, savršenstvo ne postoji.

Onda, recimo da će biti savršeno na moj način. Dovoljno je samo dok oči sijaju i usne su u grču zbog osmeha, zar ne?

Znam da sam krenula...i znam da idem. Samo nek' traje.

(izvor: http://melancholic.blogger.ba/)

Zamišljam se naslonjena na prozor u kupeu nekog voza..
Gledam kišu kako neumorno pada i držim u rukama knjigu požutelih stranica...
Usporen svet samo za mene, sanjiv pogled na magloviti horizont i nepoznata destinacija.
Povlačim dim cigarete i izbacujem ga pažljivo praveći krugove i zamišljajući da me vode negde.

Perfection. ^^

Voli me ispred kamina u našoj maloj kući

sa ružičastim mašnama na zavesama i belim baldahinom nad krevetom,

i dve dečije sobe u roze i beloj boji;

Voli me kad nasmejan odlaziš na posao i kad se umoran vraćaš kući,

u Beogradu. 

Zbog jednog zajedničkog ćebeta na minus petnaest,

i anđela u snegu a tvoje zimogrožljivosti,

i zajedničkih knjiga sa crnim oznakama 

na petnaestoj, i tridesetoj i dvesta pedeset sedmoj strani.

Zbog piknika svake subote i letovanja u Egiptu,

i mojih nepresušnih suza, i tvog smešnog kikotanja.

Zbog poljubaca u čelo i nenormalno dugih zagrljaja,

zbog naše ostvarene bajke.

Voli me,

dok ne ostarimo

i neki tamo Alchajmer nas natera da zaboravimo

prvi susret kod Terazijske česme

prvu šetnju na Kalemegdanu

prvi poljubac u malom studentskom stanu,

izmešan sa mojim ugljenikovim reakcijama i tvojim... ko zna čime.

Samo me voli ,

samo me voli zauvek.

Kijavica

''Did you love me the way I loved you?'' u pozadini,

a u prvom planu sama 

čuvena scena sa rolnom toalet papira

i opijena od šake lekova 

koje gutam

trudeći se da izbegnem grip

i još štošta što ide uz njega.

Spavam,

a u snu padam u nesvest

već danima

bežim od problema na javi

od neorganizovanosti vremena

i nabacanosti misli.

Ne umem da budem  rešena baš kada je potrebno

i to mi se obije o glavu

svake godine u isto vreme.

Kad bih bar

zaobišla kijavicu

odspavala nedelju dana

i krenula dalje

sa istim osmehom koji me ne napušta.

Jedino je  on

još uz mene.

''Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.''

Srećna sam. Zaista srećna. Nekako zrelo srećna, onako kako nikada nisam bila.

Smelo mešam zelenilo svojih očiju sa svetlucavo plavim nebom i žutim lišćem.

Osmehujem se nijansi koja iz toga proizilazi.

Sve kockice su savršeno uklopljene, mozaik je konačno dovršen.

I sad kao da sam uživa u raznolikosti svetova koje sadrži, u raznolikosti lepih, isključivo lepih uspomena koje ga ispunjavaju.

Hvatam sebe kako ne marim ni za oktobar, ni za sezonu kiša. Zima je ono što mi prsti, već sada promrzli od vetra, očekuju. Kažu da će biti najhladnija ikada, a u mojoj glavi već slika bakinog smeha dok se deka i ja valjamo po nanosima snega u dvorištu...

Opija me toplota. Čudno je kako ova mala grejalica uperena u sama stopala nikada nije umela da me zagreje kao što to ume razmišljanje o porodici ovih dana.

Šesti oktobar je bio poseban jer sam stricu ulepšala život jednom tortom, prvom koju je ikada u životu dobio. Ne postoji novac kojim biste mogli da kupite osmeh koji mu je izmamila moja čestitka uz veliki zagrljaj,a koji od njega nikada ne biste očekivali. Takođe, radost koju je doneo današnji dan- jednom divnom čoveku još divnija žena na svet je donela zdravog i lepog sina, i time usrećila ne samo njega i sebe, već i nas koji ih poznajemo i znamo da su, ako neko zaslužuje taj blagoslov sa Neba, to definitivno oni.

Danas će se tek desiti lepe stvari, znam... Ne marim više za kišu. Neka pada. Uzimam iz ormana svoje gumenjake sa belim cvetićima, i stajem u red za šljapkanje. 

hladno je.

tata sprema ribu,

miriše ceo stan.

meni se miris ribe gadi.

zatvaram vrata i otvaram prozore.

grejalica radi, duva u prazno.

noge su ledene, smrznute ruke vire iz zgužvane pidžame jedva primetno.

reči tiho cure sa usana,

odgovaraju na neka čudna pitanja.

''da...ne...ovaj, molim?'' cedi se jedva primetno.

sve lekcije su naučene, knjige su uredno spakovane u crni ranac, 

pored narandzastog kaputića za sutra.

srce pokušava da shvati

da li se vezuje iz dosade i usamljenosti

ili je vezivanje stvarno zasluženo.

kad postane teško, uvek je isto ime na umu.

isto, već godinama...

moj promašaj.

to više nije ni ljubav, samo je navika da pozovem isti broj kad zaplačem,

samo je potreba da osetim isti parfem kad zažmurim.

ali odvikavam se, polako.

od tuge i žmurenja, plakanja i okretanja tog broja.

smešim se, nisam tužna.

svejedno je. sve je sklopljeno i sve je rastavljeno.

ali je okej.

više ni njega nemam.

nemam ga.

nemam ni

čipkaste helanke

i nemam

haljinu na plave cvetiće

i,

dođavola,

nemam onaj roze šešir.

Razmišljanja.

Oliver Dragojević i prazan ekran već sat vremena.

Ne zna odakle bi počela.

Igra joj desno oko, kažu da to sluti na nesreću...

Ne veruje im. Ona veruje samo u ono što želi.

Pokušava da napravi rezime proteklih događaja, da sve stopi u celinu, ali joj ne uspeva. Misli joj se otimaju na hiljadu strana. Juče se vratila iz Grčke... Zaljubila se hiljadu puta. U more, u slan miris vazduha, u ulične prodavce, u zalazak sunca, u torbicu sa cvetićima, u jednog Grka...U hotelske sobe i hotelski doručak. Zapravo joj se nije ni vraćalo. Odvikla se od porodice, interneta, razgovora. Provodila je dane u spavanju i udisanju morskog vazduha. I smejanju. Za tih sedam dana se smejala kao nikada u životu, širila je ruke i vrtela se u krug, spavala na jednim grudima za kojima je pre godinu dana plakala...

Vratila se sivom gradu, svojoj sobi na tufnice i tatinim džemperima. Rešila je da se promeni, ali još uvek ne zna u kom smeru i na koji način. Shvatila je da ljubav ne može zaslužiti ako prema muškarcu bude potpuno iskrena, ako mu pokaže koliko voli da piše, da čita Miku Antića i sluša Balaševića,  koliko mnogo plače (čak i kada je srećna) i koliko se malo čuva. (Osim ako taj muškarac nije Grk, ali na stranu to sad... (: .) Čak joj je jedan drug nedavno rekao: ''Bože, mala, pa da mene devojka pita jesam li pročitao tu i tu knjigu, pomislio bih da nije normalna.''

Zabrinulo ju je to jer ona ne može sa nekim koga će voleti da priča o lepom vremenu, niti može samo da se kikoće i da trepće veštačkim trepavicama na svaku njegovu reč. Ona voli da bude zaštićena, ali i da se ponaša revolucionarno, da se bori za svoje stavove i da bude ravnopravna i jaka, da je drugima stalo do njenog mišljenja i da poštuju njene savete jer ipak razmišlja zrelije od ostatka mrtvog mora koje je okružuje.

I dalje joj drhti oko.

Protrlja ga desnim kažiprstom i nastavi da piše. Promenila se puno u spoljašnjem smislu, gleda sebe u ogledalu i oseća da je centar svog malenog univerzuma, da je dostojna svakog pogleda i osmeha. Naučila je da shvata sebe drugačije, ali i da se drugačije prikazuje ljudima oko sebe; nije više iskrena do krajnjih granica... Zapravo nikada nije ni bila. Ni prema kome.

I... opet skače sa teme na temu. Htela je samo da vam kaže da će pisati jer je prestanak pisanja besmislen i za nju je isto što i prestanak disanja. Iako piše lošije nego ranije, više glavom nego srcem. Ispraviće to jednom. 

Opet oko... Otišla je da spava. Još joj jedno nije jasno: zašto večito piše o sebi u trećem licu.

Jednom će neko voleti toliko da će razbiti ono čuveno staklo u kafiću koje uvek razbijaju oni koji vole. Jednom će neko plakati. Jednom će me neko pitati da li hoću da prespavam kod njega, a onda i gde hoću da živimo. Jednom mi neće trebati stakleno zvono za ružu, i ovca će biti van kutije. Jednom će mi reći da imam čudan glas kad sam uplašena. Jednom će neko znati i umeti. Jednom ću umeti da se izražavam bez tačaka, i neću imati potrebu da budem ljuta. Jednom mi neko neće dati povoda. Jednom se neću kao guska zaletati na svaki šum i svaki osmeh, jer je to klinački. Jednom ću naučiti da procenjujem ljude.

Odlazim odavde. Zato što više ne osećam potrebu da pišem, niti imam inspiraciju. Reči su mi postale mrske.Vratiću se jednom sa nekom lepšom pričom.

Realnijom.

...

 "U poslednje vreme u ćutanju nalazim mir. Znam da ne možeš da me zamisliš da ćutim, ali eto, i ljudi se izgleda menjaju... Ćutim, sanjarim, ne ništa veliko, ne nikog posebno, čak ni tebe. Jednostavno uživam u zvukovima dana, u mirisu vetra, u svojim mislima. Sve jače mi se javlja želja za odlaskom nekud daleko. Znam i gde i ako odem, idem sama. Jednom zauvek da pokidam lance prošlosti, ponesem samo najlepše uspomene i počnem ispočetka svoju bajku." 

Septembar

Jesam li ikad spomenula da ne volim jesen? Sa prvim žutim listićima kao da i ja počnem da se sušim i čekam da se, bez opiranja, lepršavo spustim na zemlju, i da me zatim vetar oduva negde daleko...

Ne volim vetar. Od njega mi suze oči i raspada mi se frizura.Ne volim kišu, posebno ne kad sama sedim kraj prozora i posmatram kako se kapi slivaju niz okna, ili kad propustljivim cipelama šljapkam po prljavim baricama.

Počela je i škola..To je jedna od pozitivnijih stvari ove jeseni. Raspust je prošao brzo, ali sam se odmorila i dobila volju za učenjem, pa sam prosto jedva čekala.Famozna treća godina.. Kažu da je najteža. I to me dodatno motiviše da istrajem i budem najbolja.

Ove jeseni mi je toplo samo zbog njega, mada i tu, kao i uvek, grešim, jer se užasno plašim da neću ispuniti neka njegova očekivanja i zaslužiti divno mesto u njegovom srcu koje sad imam.A opet, tako je lepo biti nečija sreća, i zajedno činiti nešto čudesno što nam oboma toliko znači da je nemoguće taj osećaj pretvoriti u reči i pokazati ljudima...

Šta god uradila, on ostaje moj Mali Princ. Moj neko na kog nikada neću moći da se naljutim, i kome ću do besvesti posvećivati svaki stih u kome nas pronađem. I kog ću hiljadu puta na dan pitati da li mu sada manje značim, nadajući se uvek istom odgovoru...

Zbog mene.Njega.I onog našeg: ,,Jednog dana...''.

ToMCiin rođendan.(:

,,Nije slučajno tvoj rodjendan baš danas, sva ta simfonija hladnoće trebala je svog dirigenta..''

Nazdravljam i pozivam sve blogere da nazdrave.U tvoje zdravlje, 

i ispunjenje svih želja, u koju god deceniju ušao i koliko god prethodne godine

bile lepe ili ružne. :)

Srećan rođendan!

P.S.Samo,jedno me buni..Je l' može pivom da se nazdravi? ¦D 

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crn...

 
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.

Moja je sreća srneća,
a grešno mi je smešno.
Ako me neko čačne
u ove oči plačne,
nije to neutešno:

ja umem od suza da napravim
klikere lepe,prozračne.

2.

Podeliću sa tobom
sva moja šašava zdravlja.
Zavoli moju senku
što se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja,zar ne znaš:
divno je nemati plan...

Izađi iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh,dubok
kao jezerske vode.

Evo,i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene čak i kad odem.

Ja sam naprosto  takva...Idem detinje iskreno, pa kud puklo.Ja se zaljubim na svaki pokret tvojih usnulih trepavica, i na svaki uzdah se trgnem...Ja mislim o tebi.Da li te išta zaboli.Da li te dodiruju neke čudne ruke dok si daleko od mene, i hoće li te moje dodirivati kad budemo blizu...

Ja sam naprosto takva.Ako mi jednom kažeš-,,Biću zauvek tu'', znaj da moje Zauvek ne traje dan ili dva.Ni mesec,ni godinu...Ako mi kažeš-ti si moje srodno, ja težim da to zaista i postanem.Rešim da zavolim pivo i neku čudnu muziku, i da naučim da igram onaj čudni Valcer koji će igrati babe na našoj svadbi-mislim da ću te zauvek pamtiti po tom valceru...

Jer sam naprosto takva.Meni je svako slovo uspomena.Meni svaka nežna reč znači-još nežnije.Naprosto sam takva...

Ali ipak uz mene se može,mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,da imam gde da prenoćim.

Sa mnom je opasno voleti,ja nikad ne zaboravljam...

Piši-briši

,,Znaš...Nisam želeo da se sve ovako završi.Ja te želim u svom životu, prijaš mi, nikada nisam ni prema kome bio toliko iskren i prirodan kao prema tebi.Samo sam se u jednom trenutku uplašio da se mogu zaljubiti, a to je, moraš priznati, previše...''

Tu sam već prestala da slušam.Nekoliko puta posle toga sam ga, ne obazirući se na njegove prazne, kukavičke reči pitala-,,Možeš li mi sad, odmah reći šta želiš?'', na šta bi samo kao papagaj počinjao-,,Ne traži mi to, znaš da nikad nisam mogao da shvatim sebe i svoja osećanja..''

Nekako prelomih.Pomogao mi je da shvatim od čega mi je zaista, zaista muka, a to su ljudi koji ne znaju šta hoće.Od sebe i od drugih ljudi, od života uopšte.Nikada ne osuđujem pre nego što se stavim u poziciju tog nekog, ali ovog puta nijedna jedina stvar ne ide njima u korist.Tim ljudima.Koji zavlače, prenemažu i femkaju se, samo da bi jednom malecnom zadnjicom sedeli na milion stolica,  ne želeći da priznaju sebi da to nisu oni, da tako ne može i da nije prirodno.

Kako uopšte žive ti ljudi?Kako možete živeti bez jasnog i određenog cilja u životu, od danas do sutra?Kako?

Neka sam egoista, ali ne mogu nekome biti druga, treća, poslednja.Ni prijateljica, ni opsesija.Kako ja uspevam da svako bude prvi? Da svakog prijatelja volim podjednako,i da samo prijatelja imam nekoliko, a da je ljubav kao pojam za mene jedna, jedinstvena, posebna.Neka ih i bude tri ili četiri u životu, ali nikada ih ne sme biti tri ili četiri u jednom trenutku-to onda nije ljubav.Ljubav nema množinu.Ti i ja smo za mene jedno.Mi-to je i dalje jednina. 

Neka ostanem zauvek sama, ali neću odustati od toga.

Vezaću se za onog kome budem toliko značila da pročita sve od Mike Antića i recituje mi, non stop.Da posle mog ,,Okej'' mora da doda još nešto, da se bori i izbori kad ja nisam dovoljno snažna za to.Kome budem toliko značila da upamti kako se u kojoj situaciji osmehujem, i čega se bojim, i kako pišem. I kad pričam, gde zastanem i kako naglasim neke stvari. I kako zažmurim tajno, dok me grli gravirajući u mojoj glavi neizbrisive uspomene...

Sa ljudima koji ne znaju štza žele neću da imam više ništa.

-A on?

-On?On me je izgubio već kod onog ,,Preteruješ.''

Someday someone is going to thank you for letting me go.

Javio mi se.

Onda kad je najviše trebalo da bude uz mene,našao se tu.A meni je zapravo trebalo samo nešto materijalno,opipljivo da stane kraj mene i podrži me poput stuba,da ne padnem.I našao se baš on,uradio je ono što nikada nije-prešao je preko   ponosa i pogazio sve zakletve.

Ali, onda se kod mene javila hladnokrvnost...Shvatila sam da mi nije stalo.Čemu to sada?I to što se javi prvi, i što brine.Sve mi se više gadi taj odnos koji ne vodi ničemu; ja s njim drugarica ne želim da budem.Ne želim ga više u svom postojanju,više mi ništa ne nedostaje tu,sa desne strane.Brišem sve.Svaku,i najmanju sitnicu,svaku poruku,svako sećanje...Dokazujem mu da mogu.U dokazivanju sam uvek i bila najbolja...

On ostaje tu.Čuva neke gluposti i seća se,i ispunjava neka smešna obećanja data unapred.Piše poruke.A meni to zazvuči još licemernije jer je jednom rekao da on sa svakom od njih ostaje prijatelj.Ja ne želim da mu budem prijatelj.Želim samo da mu pogledam u lice i uz osmeh ispričam sve-da je bilo suza i da je falio; ali da je ovog puta, konačno, jači onaj divni osećaj gađenja prema nekome ko za mene nije mario, ko mi je snove izbacio na ulicu i tresnuo vrata za njima.

Da sad imam nekog ko je nekako uvek  tu, pun strpljenja...Zna on ko.Pričala sam mu i o njemu, i nije me zanimalo što je glumio neku sebi svojstvenu,kvazi ljubomoru.Pričala sam mu kako ga ne poznajem dovoljno, ali da deluje pažljivije i bolje od njega.Ljutio se.Nije želeo da me sluša.Rekla sam mu:,,On će biti uz mene uvek.''Naljutio se.Obećao je da će biti i on,da je on taj koji je stvaran, koji je pored mene, da je on moje opipljivo.

Otišao je.Ja sam ga oterala,a onda pustila da ode.

Otišlo je moje ,,Zauvek'' da bi napravilo mesta jednom ,,Zauvek,možda''.

Ovo drugo mi je draže.Ovo drugo je realno.

Prvo sam već zaboravila.

Nikad više...

...neću sedeti na betonskom spomeniku ispred banke u štiklama od 12cm dok ti klinački ližeš omot od ,,Milka'' čokolade

...niko neće stati pored svake bašte u kojoj ima ruža samo da bi mi ubrao jednu

...nećemo jesti pljeskavicu na Popovoj plaži u ponoć,u sred koncerta neke tamo dive 

...neću gledati izlazak sunca na Dunavu,ogrnuta tvojom duksericom

...neću biti u kratkoj,svečanoj haljinici i Air Max patikama br.45 ispred kafića,jer me bole noge

...neću proslaviti rođendan kao što sam to ove godine

...se neću sa nekim takmičiti oko toga ko će poslednji poslati ,,ljub'' pred spavanje

...nećemo piti Coca-Colu i praviti male konzerve

...me niko neće pratiti do ulaza samo da bude siguran da sam bezbedno stigla kući

...nećeš stavljati istu pesmu na fb svaki dan,samo da bih je ja videla

...niko neće pevati ,,Poglede u tami'' kao što smo to nas dvoje,pre tri godine u onom našem parku

...neću četiri sata pričati s tobom dok sedim na terasi u sred Beograda,u pidžami

...niko neće,dok je bolestan,pričati dugo sa mnom samo da bih se osećala kao da je pored mene

...te neću terati da gledaš sa mnom Šeherezadu samo da bih ti pokazala kakav brak hoću da imamo

...niko neće preći 30km samo da bi mi poklonio najlepšu ružu koju je slučajno našao

...moja torbica neće biti prepuna tvojih ključeva i stvarčica

...niko neće da me grli kao ti

...neću spavati u tvom krilu izmorena posle izlaska

...nećemo kupovati dve flašice Rose i onaj tamno zeleni Orbit u prodavnici na drugom kraju grada

...neću čučati na stazi pored manastira pokušavajući da uhvatim žabicu za tebe

...te niko neće voleti kao ja,a nisi zaslužio.

,,Ja znam da vreme uvek uzme svoje 
I ne znam što bi nas poštedelo, 
Al' meni, eto, ništa sem nas dvoje 
Nije vredelo...''

Neki bi to prosto tugom nazvali.(I deo)

Pola šest ujutru.Mala Devojčica mehanički primače usnama semenku suncokreta,ostavljajući na njima još jedan slani trag.Oko nje prosuta so,kao i sitne crne ljuspice koje se pri svakom pokretu lepe na njene ruke i bosa stopala.Noćas ponovo nije spavala.Nešto lupnu ispod prozora,a ona se blago trže i samo bezvoljno nastavi da jede.U tom trenutku ponovo poče da razmišlja...

Fali joj šešir.Jedan od onih srednjih,damskih,u roze ili krem boji sa upletenom mašnom sa strane.Želela  bi da ga stavi na glavu preko svoje talasaste smeđe kose uvezane u laganu pletenicu,i njime sačuva od sunca sve divne misli koje se u toj glavi rađaju,svakodnevno.Kad ga jednom stavi,ne bi ga više ni skidala iz straha da joj se misli i uspomene ne raspu po užarenom letnjem asfaltu i otkotrljaju u Zaborav.Zaborav je ono čega se Mala Devojčica najviše plaši...

Sad zažmuri na tužnu pomisao o Zaboravu,i jedna semenka joj ispade iz ruke.Zatim je zbunjeno,sada već sivim prstima,potraži po frotiru oko sebe..Pronađe je i vrati se svom čudnom razmišljanju.

Treba joj,pored šešira,i jedna lepa,svilena marama u istoj boji.I ona pogleda na roze odsjaj sa svog vrata...

Kliznu suza,pa još jedna.

Zbrka u glavi je natera da se pomeri,i ona prosu sve semenke na pod.Već se oseti beskorisno dok je skupljala sve i vraćala natrag u belu činijicu ukrašenu ružicama...

Ruže.Ponovo grč.Danas je prošla pored nekoliko ružičnjaka.Nije se usudila da ubere sebi ružu.Razmišlja o tome kako na ruže neće biti pripremljena još dugo.

Kao ni na Sergeja Ćetkovića,i roze srca.

Skida ogrlicu i pažjivo je spušta u malu,šarenu kutiju.

Sviće.

Tebi

Volela sam naša ćutanja. Zato što su bila samo naša.
Distancu nisam voljela.
Onda kad je trebalo da zajedno prelazimo dubine uličnih bara i držimo jedno drugom ruku, nismo.
Ćutali smo. I pravili razmak.
Ti si ga pravio.. Odmicao sve bržim koracima sve dok se nisam umorila i prestala da pokušavam da te sustignem.
Sad si samo podsetnik da sam se možda i ja trebala izmicati.
Možda bi onda ti pokušavao da sustigneš mene. I možda bi ti uspelo.

I sve ostaje na tom Možda.
Šta bi bilo kad bi bilo...
Po tom pitanju se slabo još šta može uraditi.
Više nisi tu.
Bar ne onako kako je trebalo da budeš..

Nekad mi te spomenu, nekad mi pričaju o tebi.
Zadrhtim svaki put, vide to... Ali te opet spominju.
Namerno.
A ja te namerno čuvam u sebi... 
Krijem te u svakoj i najzavučenijoj pukotini svog postojanja.
Kao nešto što je moglo da bude, a nije.

Kao deo sebe.

(ukradeno sa http://melancholic.blogger.ba/)

...

Te večeri je prelomila,uradila je ono što i mnogo puta do sad-ispala đubre.Dala je sebi za pravo da,posle tri godine njegovog Sve-Mi-Se-Može ponašanja,uradi nešto dobro za sebe.Bez poslednjeg pogleda i poljupca,bez ijedne reči,bez izrečenih razloga.Samo je stavila veliku tačku i otišla.

-Šta ako bude bolje za par dana?Šta ako se ovo nastavi još nekoliko godina,a ja ga prekidam baš kada je trebalo da počne?

-Ne prekidaš ti ništa.Hoćeš li ostati i sačekati sutra,pa prekosutra i još ko zna koliko dana ponavljajući sebi ,,biće bolje sutra''?Ne,nećeš.Neću ti dozvoliti.Danima posmatram kako te ta nazovi ljubav muči,kako se kidaš i uništavaš.Ponovo nisi spavala,zar ne?

-Nisam.Mislila sam o tome kako negde grešim,kako se ne trudim dovoljno.Rekla sam mu da ga volim.

-Je li odgovorio?

-Da.Rekao je da preterujem.

-I?Želiš da nastaviš tu famu večno u nadi da će shvatiti šta ima,a gubi?To se neće nikada desiti.Boli što sam ovako otvorena,znam,ali neće.

-Ne želim.Ali...nije fer.

-O,fer je,i te kako je fer.Prestani da radiš to sebi!Ti si moje najhrabrije,znaš da jesi.

-Obećala sam da neću na takav način.Šta ako pamti?Molila sam da on meni ne kaže tako.Jadno je,sad ja to radim.

-A je li on ispunio sva svoja obećanja?

Tišina.

********

Pakujem ga u kutiju,znaš,onu slatku sa natpisom -Uspomene- koju mi je kupio...

Pakujem njega iz svog života.Svaki delić,svaku sitnicu.

Nije mnogo ostalo...

Šest ruža,tri plišane igračke i ogrlica.

I srce.Ono nije moglo da stane,pa sam ga vratila pošiljaocu.

Rekao je:,,Misliš da možeš sve da izbrišeš?Razmisli još jednom...''

Tišina.

*******

Nije onako kako je trebalo da bude...Nije četvrtak.Nema suza.Ni kiše.

Nije me gledao dok sam odlazila i nije rekao da razume...Samo je ostala ta pesma.

Ali končić je na mestu,kao da govori da radim pravu stvar.

I stavljam tačku,

podvlačim je.

Odluči umesto mene.

Ja se povlačim iz sebe.

Ovaj put nisam sigurna da imam osobu sa kojom se rizik uvek isplati.

Možda postoji nekakva molitva koja sve rešava i sve oprašta...Možda i u kockama uzidanim u drumove živi nekakav nemir neprestan i dug.

Tata,deda,brat.

Mika Antić i Đole Balašević.

Jedini muškarci na svetu koji su uvek,uvek bili tu za mene.

Previše glasan kafić i prevelika tišina između nas naterali su me da sumiram ono što me iz dana u dan zbunjuje kod tebe-razočaravaš me.

Kad sam se drugi put srela sa tvojim smeđim očima,priznajem,i ja sam pomislila da ,,ima tu nečeg''.Pa,ko još dvaput sreće iste oči i zaljubljuje se u njih,a da za to ne postoji neki veliki nebeski razlog!?I...Zaista sam želela da to bude nešto posebno.Želela sam da se svađaš sa mnom strastveno,da se miriš još strastvenije i da želiš da svaki slobodan trenutak provedeš sa mnom.

Želela sam da te zovem u sred noći uplakana i da mi,dok ne zaspim,govoriš da će sve biti okej.Da me rasplačeš lepim iznenađenjima redovno,da ti je stalo do toga kako se osećam...Da ne možemo jedno bez drugog,i da svakodnevno gradimo uspomene ,,za kojima ćemo kasnije žaliti''...Naše uspomene.

Želela sam,Nebo zna koliko sam silno želela...

Ali,rekoh to jednom da želim da dobro zapamtiš da se kod mene,nakon ujedanja i halapljive borbe za neki san,javlja hladnokrvnost.

Postane mi svejedno.

I onda pustim da tvoja ruka bude u mojoj samo da bi je zagrejala,i oči mi više ne sijaju u mraku.

Nemoj da dozvoliš da se to desi,molim te samo još ovaj put.

,,Možda postoji nekakva molitva koja sve rešava
i sve oprašta.
Možda i u kockama uzidanim u drumove živi nekakav nemir neprestan i dug. 
Ali,šta ćemo kad nas ima i ovakvih 
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta
od aprila do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.
Šta ćemo 
kad smo se mi trudili sve da razumemo
a nismo sve razumeli?

Šta ćemo kad smo pošteno navlačili bezazlene grimase
na oljuštena lica?
Šta ćemo 
kad smo silom u sebi davili grmljavine
i šumeli,
ali nakazno šumeli,
nepromišljeno razapeti između račundžija
i samoubica?
Da su mi opet one stare, zadimljene godine, 
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i drveću u kosu vezujem duge.
Ili da širim ruke-neka se slapovi neba 
na mene s urlikom ruše.
Svraćala bih u jednu divnu krčmu 
na drumu odavde do tuge
gde su stolovi burad baruta,
a gosti smeju da puše.
Javno bih okolo pričala da sam toranj, 
da strah za oblake značim,
i trčala bih niz polja
da se s matorim šumama rvem.

Uopšte,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i u sve dane žmureći zakoračim,
pa posle,
kad se osvrnem,
da pljunem na katastrofe
koje su pretile da me zgaze i smrve.
A ovako, 
u meni sve vreme škrguće
jedan neugledni Don Kihot
i ja bih večito da se borim!
A trube su pretopljene u čajnike. 
Sad ponovo samo violine sviraju.

Svake večeri tempiram krevet i budilnik
i opet nikako da izgorim,
jer i mine su postale starije i pametnije,
pa prvo dobro razmisle,
a onda – ne eksplodiraju.
Pustite,neka za mnom kao slučajno 
mašu zelene ruke granja.
Pustite,neka na mene pljušte svetovi. 
Moram da kisnem ovako nerazumna.
Oprostimo se od nekih stvari običnim gestovima 
i odlutajmo bez osvrtanja.

Sačuvajmo oči za nove neke svetlosti
sto se ljušte kao cvetovi
iza prvih šuma.

A kad me budu proneli
govoriće se kako je umro jedan jablan
koji je svakog jutra brstio visine,
pa je svu njušku zvezdama pozlatio.
Ispašće 
kao da nisam živela do bedara u mulju
u barama zelenim.
Najzad: 
ako izbrojimo na prste,
- svima se isto hvata.
Mojsije, 
onaj što je rasklapao mora
i izmišljao obećane zemlje,
zakonodavac i pesak
i ukrotitelj hlebova,
Odisej, 
onaj što je svisnuo od zevanja i dosade
kad se vratio,
i ja, 
- svi mi smo na kraju posteno udešeni.
Izmisliće da smo vodili drvorede,
a bili smo samo procvetali čiviluci
za sušenje odranih koža.

Izmisliće da smo u dahu nosili svežine,
a bili smo ustajali u svojoj nespretnosti,
odeveni u nakazanu koru.
Ništa mi nismo uticali na jutro 
da se ne presijava kao oštrica noža.
Živeli smo, 
i sa životinjskim smislom za praktično
organizovali zanimljive programe
za telad koja čekaju,
dok smo odraslima vezivali za gubice
korpu ćutanja
uoči poslednjeg velikog crvenog mukanja
u zoru.''
 

Ubeđivala sam sebe..

"Hajde, isplači se jednom zauvek. Izlij potok suza, sve dok taj izvor ne presahne, a zatim ocedi natopljeni ubrus, obriši to tužno lice i najzad okreni stranu. Misli na nešto drugo. Zakorači jednom nogom, pa drugom. Korak po korak, samo napred. Moraš početi sve ispočetka."

Gomila trenutaka.Moje ,,ovde'' i ,,sada''.

Stajala sam u hodniku spremna mnogo pre vremena,po običaju.Obukla sam onaj novi džemperić i namestila novu frizuru smešeći se sebi u ogledalu.Onda je javio da je stigao,a ja sam se setila da sam zaboravila par stvari,i opet zakasnila.Bio je nervozan,žurili smo,takav koncert se ne propušta.Ipak je rekao da sam lepa.

Otišli smo po drugaricu i krenuli.Usput sam mu ispričala par stvari-opet sam tripovala,danas.Pitao me je koliko sati dnevno treba da bude sa mnom da bih verovala da je tu.Rekla sam-24.Usput sam ćutala i posmatrala ga-tako lepo izgleda dok vozi...Žurio je.Rekla sam mu samo jednu reč i usporio je.Setila sam se koliko volim kad se tako razumemo pogledom.

I stigli smo jako brzo,koncert je već bio počeo ali stigli smo baš na vreme za našu pesmu.Onda smo se smestili na mesto sa najboljim pogledom,i on je stavio ruke oko mog struka.Bio je iza mene i učinio je da se osetim toliko sigurno da mi je zastao dah,i onda sam ćutala i smešila se u tu novu plavu majicu.Lepo mu stoji plavo.Posebno kad je od mene.

Poveo me je u šetnju,pokazao neku rečicu,par fontana i neke čudne terene.Pitao je da li hoću sladoled.Onda me je zagrlio,podigao me i šapnuo:,,Hvala što postojiš.''

Otišli smo na plažu i ostali da vidimo izlazak sunca.

Kad je nebo bilo najšarenije,a voda tako divna,prstima mi je na pesku iscrtao srce.

Ubrao je crvenu ružu i poljubio me.

Znam,preterujem.

Ali,to nije samo poljubac.To je Poljubac!

Ne zaslužujem.

Znaš i sam da ne zaslužujem ovo.

Ja sam ta koja se vratila ranije sa puta da bi bila tu za naših jebenih ko zna kojih mesec dana,da bih te zagrlila i kupila ti Milka čokoladu.

Ja sam ta koja se u ponoć pojavila ispred tvoje kuće dok su drugarice u pozadini plakale jer sam,jelte,romantična.

A pošla sam u suzama,to jest ostala sam jaka neko vreme,ne želim da znaš da sam plakala.

Otišla sam milioniti put se pitajući-čemu sve ovo?

Hiljadu puta me ne zaslužuješ.

Hiljadu i jedan.

M'rš!

Hodnici

Koraci odzvanjaju u tupoj tišini koja se jezivo širi tim dobro poznatim hodnikom..

Hoda njime već sedamnaest godina,i samo je par puta otvorila ista vrata,uglavnom grabi napred ili se bojažljivo vraća želeći da nađe prethodni mir,ali se vrata menjaju ili nestaju,ili je svetlost unutrašnjosti toliko jaka da odustaje..

Nedavno je rešila da krene ka novom i nepoznatom otvarajući izmenjena vrata čudnog izgleda punog krivudavih linija i šara,ne znajući da je unutrašnjost relativno ista.U sobi je sedeo smešan nagi muškarac visoko uzdignutih,a opet,pomalo spuštenih ramena.Gledao ju je besramno i pričao ono što je u tom trenutku želela da čuje,i nije uspela da se odupre.Oči joj još nisu navikle na mrak,ali stopala su vapila za odmorom.Rekao joj je jednom,između ostalog,da ljudi sa svetlijim očima lošije vide u mraku.Rekao joj je u pauzi između poljubaca i gomile nekih besmislica,kad ju je uzdizao do zvezda i kačio joj ih u kosu...Lepo joj je tu,s njim.Ali on ostaje u svojoj sobi,nikad ne otvara vrata i ne grabi napred,baš nikad.

Tu je i drugi stanovnik tog čudnog hodnika bez kraja,pored onih čija su vrata sad već zauvek zaključana...Njegova soba je šarena i u njoj se lakše diše,stalno su otvoreni prozori,a na njegovim ramenima stanuju ptice.On nije savršen,ali je jednostavno poseban u svojoj nesavršenosti toliko da to opčinjava.On nije slatkorečiv i nije namazan,samo je tu kao pojam,sitan glas u glavi koji je prečesto podseća na neke nove,buduće stvari...

On izlazi iz sobe i luta,on se sudara sa njom u tom hodniku i ne odobrava njene odlaske u sivu sobu.On zna.

A ona još uvek ide glavom kroz zid jer misli da je tako u redu,da će šarena soba ostati otvorena za sve njene maštarije,i za tu istu šašavu glavu,posle svih umora i pogrešno otvorenih vrata...Želi to,svim srcem,i zna da jednim delićem srca to želi i tršavi momak iz šarene sobe i da će tako i biti.Na kraju svih lutanja skrasiće se tamo,svirati u duetu i nastaviti da mašta.

I konačno će zaključati i ta vrata,ali sa neke druge strane....

Jedna divna osoba mi je jednom rekla:,,Nadam se da ćeš naučiti šta znači prazan prostor,ono čega se ti,Mala Zvezdo,plašiš- prazno pruža bezbroj mogućnosti, u prazno možeš smestiti bilo šta...''

Noć

Nisam sujeverna,samo ne volim kad se taj končić pokida i ruka mi ostane prazna.

U ustima gorak ukus od maslina,duša puna suza koje na oči ne žele.

Noćas imam potrebu da pijem tekilu.

Organizam mi ima potrebu za puno soli i bezbroj limuna,samo noćas.

Dvoje važnih ljudi me je povredilo danas,i da,znam da od toliko primanja stvari k srcu mogu da dobijem šećer.

Ali,baloni su izbušeni.

I guštera iz sna sam svesno pustila da pobegne.

Noćas imam potrebu da pijem tekilu,popnem se na vrh zgrade i psujem najglasnije.

Noćas imam potrebu da zapalim cigaru i dobro se iskašljem,a onda ritmično uvučem nekoliko dima i konačno počnem da dišem.

Noćas želim samo da me ceo svet ostavi na miru,

da zastane na tren,

i da plačem.

I ne uspem da zaustavim misao-onaj drugi me nikad ne bi pustio da plačem...

A možda i bi,ko to može znati.

My own summer rain....My own half-moon.

Harmonija

Zev.

Konstantno jedna ruka i neponovljiv osećaj.

Tvojoj ruci moja toliko pristaje da izgledaju kao da su delovi mozaika koji se njima upotpunjuje.

Ti grliš,učiš vožnju,tešiš i glumiš ozbiljnost.

Ne volim te-to je još uvek klinački,rekli smo...

Ti ljubiš sa uzvičnikom kao ja,i uvek napišeš zadnji.

Ti pričaš sve i vodiš me po nekakve felne.

Ti si lenj i umeš da budeš klinja.

Ti poklanjaš ogrlice i cveće.

Ne daš mi da psujem i grliš sasvim dovoljno.

Konačno,drugačiji.

C'est la vie...Nekad siv,nekad žut.

Znam,menjamo se u pravcu vetra.Ne znam više vredi li...

Dunav nam je svedok.Gomila svetlucavih odsjaja u vodi i besprekorna tišina.

Tamo je počelo,tamo se i završilo-uz iskrenost,par suza i ogromno olakšanje.

Samo jedno boli....ostaje prašina kajanja za sve greške,velike i male.

A vetar ponekad naiđe.

Srećom, oluja nikada.

Zamisli samo šta bismo nas dvoje kad bi se vreme zaustaviti moglo?!Tek tada svet bi bio naš.

Plaža,Dunav,zeleno ćebe i zagrljaj.

Ponovo.

,,Pogledi u tami'' do tri ujutro.

Crvena ruža i mnogo iskrenosti.

Dve flašice ,,Vlasinske rose'' i tišina.

Tako čarobna.Stvarna.Nerealna.Noć.

Ne želim da te izgubim,ne ponovo.

Mačke,ljubav i neke druge sitnice :)

Ušunjala mi se u život onda kad sam to najmanje očekivala,a kad je sklop svih ostalih okolnosti učinio da poželim da nestanem,i počela je da ga odvija kao konac zamršenog klupka.To joj je specijalnost.

Dve majušne dlakave šape i dva plava oka (od kojih jedno večito krmeljavo)ulepšali su mi život,i da mi je neko rekao da će se to desiti,ne bih mu verovala.

Nazvala sam je Cici jer me to asocira na sve tako nežno i maleno poput nje.Bukvalno mi staje u šaku,ima možda mesec-dva,i čudesno je stidljiva i tiha.

Svakim danom od nje saznajem bezbroj dragocenih informacija i upijam svaki taj graciozni pokret kao da je najlepši na svetu...Ako me pitate,za mene i jeste.

Sa mnom je tek dva dana,a ni sama ne znam koliko sam puta čučnula kraj njene korpice,pogledala je u oči i rekla:,,Cici,ja tebe obožavam.''

Pokazala mi je novi oblik ljubavi u svemiru,ma koliko to vama sad zvučalo smešno.:)

Sama njena pojava kao da je zasenila sve ostale stvari,ali i donela mi gomilu sreće.

Tu je jedan pogled,značajan razgovor koji mi predstoji i povratak na staro-novo,ili zvanični prekid svega prošlog i budućeg.

Tu je trinaest petica i jedna glupava četvorka.

Tu je Cici,tu je sunce.Tu sam ja.

,,Nekad smo srećni sa nelogičnim,a logičnim razlogom'',što reče jedan od ljudi koje počinjem da obožavam :)

I neka sam i navika i čak nikako dobra,ali Bogu hvala što znam da nisam bolja nego što jesam.

 

Danas priznajem svetu sve svoje tajne,stajem ogoljene duše pred njih i govorim da mi ponovo značiš.

Ne volim te,nisi mi drag.Ne bi me zabolelo šta god ti rekao.Značiš mi jer u meni budiš budalast osećaj četrnaestogodišnjakinje koja prvi put voli,koju prvi put vole.Značiš mi jer su mi sad smešne te slatke reči na koje bih ranije sva zatreperila.

Jer si mi pokazao sve karakteristike muškog bića-malo više mane nego vrline,i sve karakteristike žene kad voli.

Pokazao si koliko jaka umem da budem kad me neko povredi i koliko ponosna mogu da budem,ili ne budem.

Cenim te jer si iskren,jer ne izvrćeš i ne lažeš.Mrzim te jer misliš da si svemoguć,i iskreno se nadam da ćeš tom umišljenom glavom tresnuti u zid i shvatiti gde grešiš.

Iz tvojih priča i ponašanja u svim vezama posle naše shvatila sam u kolikoj sam zabludi bila dok sam te slepo volela.Ali vreme ne može da se vrati,i ja to ne želim-svako iskustvo je dobrodošlo,svaki korak pravimo iz nekih samo Nebu poznatih razloga.

Nekako se sve kockice na kraju slože i svako od nas ispuni svoju sudbinu,toliko je primera oko mene...Zato hoću da budem iskrena.Kad bi to i drugi ljudi,mogu samo da zamislim koliko bi svet koji nas okružuje bio lepši.

Ali,nismo svi isti..Živim u negativnoj sredini čije razmere tek sad počinjem da uviđam.Svemir je možda samo za trunku beskrajniji od ljudske gluposti.

Mene od danas briga šta ljudi kažu.Ako hoću da te volim voleću te makar ceo svet mislio da je to loše.Niko od nas nije savršen,i to je luksuz koji moramo sebi priuštiti.

Svako mora biti makar malo sebičan da bi konačno bio srećan.

Moje konačno nije uz tebe,ali ovo sada može da bude ako ja to poželim. 

,,Tražila sam nešto što
Bog nije stvorio-
ljubav,a da u njoj
zrna sumnje nema;

Tražila sam čoveka
koji bi me voleo
samo zbog mene,
a takvoga nema...''

,,Ja nisam hteo da menjam svet,meni je i ovaj bio dobar...Hteo sam samo da je volim.''

''...Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reči bi sve pokvarile,
samo se ćutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.

O, da mi je da se još jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i čekao bih samo nju, nijednu drugu...


Ja nisam htio da mijenjam svijet, meni je ovaj bio dobar. Nisam virio u mikroskope tragajući za virusima neotkrivenim, nisam listao enciklopedije, išao na prosjek..ja sam samo htio da je volim u Novom Sadu, na Dunavu, gdje je postojao jedan stari gvozdeni most, preko kojeg je prelazila nekad, raspuštajući one svoje kose kao mrežu svilenu u koju su se hvatale vlati mjesečine,kao glupe deverike..Ja nisam htio da mijenjam svijet, meni je ovaj bio dobar..htio sam samo da je volim, na Novom Sadu,na keju, gledajući u tvrđavu koja je poražena, poslije toliko godina, i ljubeći je pod onim mostovima…kojih nema više...

Napiši mi pjesmu, mazila se, nisam znao da li ću umijeti, riječi jesu moje igračke, cakle mi se u glavi,
kao oni šareni staklići kaleidoskopa
i svaki put mi druga slika u očima kad zažmurim ali, postoje u nama neke
neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u riječi....ne znam..

Napiši mi pjesmu, molila je i nisam znao da li ću umijeti, volio sam ju tako lako
a, tako sam teško to znao da pokažem
a, onda odjednom raspored mladeža na njenim ledjima kao tajna mapa pokazao mi je
u koju zvezdu treba da se zagledam 

I tako, eto ti pesma, ludo jedna.'' 

Balašević ♥