Nedelja

Oh,Bože.
-Ponekad si previše sarkastična kad si srećna!
Pa?Ja volim da budem sarkastična.

Sarkazam kao nešto što,zajedno sa ironijom,treba razlikovati od cinizma.
Nekako mi baš odgovara to što se nisi javio danas.Da se ne lažemo,nije ta kafa bila ništa obećavajuće...Ali prijala mi je na tren pomisao na to da me neko još uvek želi.Ovoliku.

Navlačim ružičaste zastore i preslišavam se šapatom jer sam opet upropastila grlo.Vikend je bio jedan od boljih,ako izuzmem tebe.
Subotu sam provela sa ljudima koje volim i koji mene,navodno,vole.
A onda nedelja...
Čak i kad zaboravim na nju,podseti me sivilo jutra i ona taako karakteristična ugnječenost.Mada,preživim je uvek.Prođe jako brzo,a onda dođe veče koje je izrazito inspirativno.Oduvek sam verovala da je nedelja neka rupa u vremenu,kao zarez između sedmica u koji stane sve što treba,taman da zasladi dok ne počnemo ispočetka.
Treba mi jedan takav početak.Počela sam da razmišljam pozitivno(naučnici kažu da pozitivne misli privlače pozitivne događaje) i zasad je OK.
Što se tebe tiče,ti si samo jedan u armiji ljudi...

,,Ja nemam nigdi nikoga,al' moja priča prosta je-
štogod ih manje zavoleš,manje ti njih nedostaje...
I nisam kadar svindlati,za sobom skele paliti
da silom steknem nekoga kom' ću faliti.."

ODLAZI

Zbunjuješ me.

Zapravo,oduvek su me zbunjivali ljudi koji pođu,pa se vrate,pa se tako premišljaju i na kraju opet pogreše.Imam utisak da ne znaš šta želiš,prvo od sebe pa od svih ostalih.Možda zato što sam ja drugačija.Kad nešto odlučim idem glavom kroz zid,i to najčešće ispadne pravo.Ne znam je li to bolje,ali znam da je svakako bezbolnije,ili makar manje mučno.

Zbunjuješ me.
Volela bih da radiš na dugme kao i sve ostale praktične stvari oko mene.Da znam šta misliš u određenom trenutku i da rešim sebe suvišnih pitanja.Ne zato što mi je teško da mislim o tebi danonoćno,nego jer mislim da ti to ne zaslužuješ.
Ne zaslužuješ ne zato što sam ja u bilo kom smislu bolja od tebe,nego jer će biti hiljadu briga,sve će biti crno,sve drugačije,i znam da nećeš imati snage da se nosiš sa tim.Nećeš imati snage da se nosiš sa mnom.

Zato,mislim da je vreme da se okreneš i odeš.Polako i u tišini,kako si se i pojavio.Ali ne ni previše iznenada.
Ostani samo nežna strepnja koju ću pamtiti kao uvod u jednu obećavajuću godinu,kao nešto što je moglo da bude,a nije.

Odlazi,molim te,pre nego što počneš da povređuješ.

Odlazi,sad kad sam unela tračak smisla u svoj život,sad kad je počeo da poprima novi oblik i da
zauzima nove dimenzije.

Odlazi,dok mi ga opet ne izbrišeš pogrešnim potezom gumice.

Kad tišina izmakne kontroli

,,A taman se ponadam, crnilo ispred očiju nastane. Nenadano mi zastane dah i skučeno koraknem ka tami. Izgubim i onu najsvetliju tačku, što me čini živom. I ma koliko se trudila da ne cvilim nad svojom sudbinom, ponovo uplovim u bol. Reka je prilično brzog toka, a njen sadržaj jeziv. Struje su toliko jake da mi je neophodan pojas za spasavanje. Čamac plovi nekako traljavo. Suzdržava se da ne potone.

(rekla je spisateljica u par rečenica bolje nego što ću ja kroz čitav ovaj post.)

Danima sam u krevetu.Grip.Onaj obični.
I u nekim ranijim situacijama bila bih ljuta na Sudbinu što me je drugi put ove zime zadržala u krevetu,time me sprečivši da izlazim i provodim se,kako god.
Danas ne.Na neki način sam,u stvari,zahvalna,jer je možda ovo taj vid odmora koji tražim mesecima,a koji nikako da dobijem.
A možda je i retka prilika koju mi Nebo daje,prilika da sagledam ceo svoj život i izvedem neki mudri zaključak iz svih tih nagomilanih grešaka.
Medjutim,jedina realna rečenica koju sam za ovih nedelju dana uspela da smislim je-Ima li smisla buditi se? Znam,zvuči glupo i nezahvalno,ali jednostavno je tako.
Na svoju veliku žalost,(prerano) sam shvatila da me ništa što donosi novo jutro ne raduje,da više ne umem da pronadjem sreću u malim stvarima i da se,zapravo,stapam sa bezličnom masom koja me je ranije gušila.Prerano sam shvatila da od mojih klinačkih snova,najprostije rečeno,nema ništa.
I ne umem da opišem koliko me je zabolelo saznanje da su pravi prijatelji veoma retki,ili čak da ih nema više,koliko me je razljutilo to da nas niko neće voleti sa svim našim manama kao što je Lepotica volela svoju Zver ili lepi princ svoju Pepeljugu.
Tu su,naravno,ljudi koje nenamerno zaboravim svaki put kad razmišljam ovako-moja porodica.Ali,oni su,nažalost,samo jedna polovina mozaika naših života,na koju vremenom zaboravimo jer znamo da je uvek tu,stabilna,nepromenljiva.
Drugu polovinu tek treba izgraditi.
Nisam ni počela,a već sam izgubila volju.
Imam utisak da je moj čamac bušan i da mu,ma koliko traljavo plovio,sledi ledeni breg koji treba preživeti.

*

Pišem ovo priželjkujući da me život demantuje,da mi dokaže da je vredan življenja i da je stvarno toliko veliki kolikim ga predstavljaju.
Do tad,zamoliću Petra Pana da mi pomogne da pronadjem svoju srećnu misao.

Da samo još jednom poletim.

Snovi

06:30 i samo još sat vremena...

Noćas me ostavljaš petnaesti put.Želim da potrčim za tobom,ali noge otkazuju,samo stojim u mestu...Želim da vrištim,ali glasa nigde.
Zašto mi to rade?
Puštam Balaševića i zurim u zelenilo zidova.
Okrećem se i već me sve guši.
Zbog zapušenog nosa spavam sa otvorenim ustima i to mi mnogo smeta.
Ustajem da popijem čašu vode,a oko mene besprekorna tišina.
U neko doba blizanci sa sprata iznad počinju vrištanje u duetu.
Pojačavam muziku i nekako uspevam da zaspim...
Onda srećem neka ogromna dlakava stvorenja od kojih opet ne mogu da pobegnem.
Pružam ruke da dohvatim nešto i budim se na osećaj ledenog poda na mojim obrazima.
Od okretanja po krevetu sva posteljina je spala,a od spavanja na gomili jastuka me užasno bole ramena.
To je to,ustajem da skuvam kafu.
Glupavi dan!

Nervozna.

Prošlo je već 30 minuta.Blenem u prazan ekran,ali ne odustajem jer znam da je pisanje jedino što će me smiriti.

Napišem sve,pa obrišem,i opet isto...
Pantalone bockaju i stežu,rolka guši i sve je nekako veštački.
Na stolu gomila lekova protiv kašlja i kijavice.Glavobolja i slinav nos kao nešto što oduvek mrzim.
Bljuzgavica,minus 17 i ta buka koju proizvode komšijska deca...
Nervoza i svadje,smrad i jedno zapušeno uvo.
Nije fer.
To što neće da me ostave na miru i što svako malo neko upadne u moju sobu,kao da živim na železničkoj stanici.Nije fer što neću učestvovati na svetosavskoj akademiji jer su mi glasne žice upropašćene.
Mada,nije fer ni to što trenutno neko u svetu umire.
Pa se opet neko nosi sa tim.
Je l' da?

TEMA

,,Daj neku ideju,daj neku ideju..."

Ponavljam sebi i tražim od drugih,već danima.
I niko da zucne.
Ustajem,ležem,šetam,okrećem se..Pokušavam da se uhvatim za najmanju sitnicu,ali inspiracije nigde.A želim da pišem.Jer sam,čini mi se,sad u tom prelaznom periodu kad se plašim svoje budućnosti,a ono što me nikada neće izdati,obećala sam sebi,biće moje priče.I posle nekoliko dana razmišljanja o savršenoj priči,shvatam da se pisanje,ipak,poistovećuje sa onim-napraviti od tuge nauku.Najveća dela su zapravo i izišla iz pera depresivnih umetnika,retko ko je stvarao srećan.
Imam jednu definiciju o sreći,koja to potvrdjuje-toliko je velika i retka da,kada je sretnemo,želimo da se posvetimo samo njoj,da je udišemo svom snagom i potrudimo se da je zadržimo,što duže.
Što se tuge tiče,ona je mala i isprazna,pa nju moramo nadogradjivati maštom,i-otud inspiracija za pisanje.

Sinoć se desilo nešto.Ugasio se jedan život.Zabolelo je jako,ali ne želim da pišem o tome.Želim neku bezazleniju tugu,jer bi pisanje o tome meni značilo sprdanje.Sa čovekom koji iza sebe ima godine penzije i četvoro unučadi,a za koga još uvek kažu da je bio mlad.To je ono što nikada neću razumeti,ali neću ni opovrgavati.To je ono što jednostavno prihvatam.

I,ako zanemarimo to da su počele da mi se dogadjaju velike tuge u životu i da to,na neki način,znači da odrastam,ostaje mi činjenica da i dalje nemam temu o kojoj ću pisati.

Pa,ako se neko seti...

Lažan grad,lažni ljudi..

...lažno sve.


Prelep dan koji je počeo jutarnjom gimnastikom(trčanje do škole u 5 do 8),nastavio se ljubljenjem leda(prvi pokušaji na novootvorenom klizalištu) i završiće se mirno uz šoljicu mleka,narušava samo ta neka knedla u grlu koju nikako da iskašljem...
Lažni ljudi.
Osmesi koji bi trebalo da krase moj dan i izvoje se iz neiscrpnog belila u meni izazivaju samo mučninu.Ekonomska kriza i pregršt laži kojima se od nje branimo ugušile su ono ljudsko u nama.
Ostala je trulež...Garava,smrdljiva trulež koju ništa ne može da spere sa naših duša.

Svetlo se ugasilo.

I sada,po mraku,gazeći preko umrlih duša svojih prijatelja,pljujući na ponos,iskrena prijateljstva i vernost,gazimo želeći da dopremo negde,ni sami ne znajući gde.
I,bojim se,kad shvatimo koliko toga smo propustili jureći za tudjim Suncem,kad negde usput izgubimo Djoletov d-moll i kad ostanemo sami kao vukovi,osvrtaćemo se za sobom,dozivati,ali odgovoriće nam samo eho i sve što ćemo videti biće sivilo.
Tako se prokleto plašim samoće,a opet,mrzim te ljude...Mrzim sve one koji imaju 17 godina i već imaju bore.Mrzim i one koji se ponašaju kao deca.Sebična,bezobzirna deca.Mrzim što je ceo svet ispunjen egoizmom.
Mrzim što sam shvatila da nema pravih ljudi...Mrzim što sam prestala da se koprcam i što se ne borim protiv mrtvog mora koje vlada.

Ono o čemu sam sanjala-ljudi koji će život dati za mene,kao i ja za njih,koji će biti tu za mene u pola noći i koji će me poznavati bolje nego iko.....ostali su samo snovi.
I danas mrzim onu radost u svom glasu,onu ushićenost i ogromnu veru sa kojom sam pričala o tome...Guše me prokleta lažna obećanja,lažni ljudi i ovaj lažni grad...
Guše me ogovaranja,lažne suze i nepravda...

A opet,tu sam,i ne znam gde bih sa sobom.
-Naposletku,ja sam uvek znala ko ste vi,čemu suze...?-

Sometimes there's only one thing left to say.

"Ma daj,ludo...velike devojke ne treba da plaču."

Zagrlićeš me i primaći sebi,dok ću ja ridati u tvoju sveže opranu košulju sa mirisom jorgovana.

Voleću te.Ti ćeš biti moj novi početak,nova snaga koja će mi pomoći da dišem...ponovo.
Nećemo imati para,ali ćemo živeti pristojno.Umesto doručka u svilenom krevetu,budićeš me poljupcem,tačno u 06.30,pre nego kreneš na posao.Radićeš u fabrici čokolade i uvek ćeš mirisati na mleko.I ti ćeš mene voleti.Kad se razbolim,pisaćeš male poruke i lepiti ih po zidovima.
Volećeš da pričaš...
Nikada ti neće dosaditi moja tvrdoglavost i otkrićeš tajnu o meni koju niko nikada nije-razoružava me osmeh...Čak i kad se najviše naljutim,znaćeš da neću moći da ti odolim ako samo legneš pored mene i zagrliš me.Jako.Najjače.
Znaćeš da imam fobiju od samoće i nikad me nećeš ostaviti samu.
Svideće ti se druge,ali nijedna neće biti kao ja.
Želećeš da ispuniš onu bajku koju sanjam čitavog života,a kojoj još uvek ne znam kraj.
Bićeš moja inspiracija,i nikada me nećeš kriviti za greške koje napravim.
Kupovaćeš mi balone i brati po grančicu jorgovana u proleće,svake godine.Obožavaćeš da me gledaš kako spavam.Leti ćemo ići na piknike,a zimi ćemo zajedno spremati palačinke.Pokrivaćeš me noću...I zajedno ćemo krečiti.Šareno.I mackaćeš me bojama najlepše na svetu...Upoznaćeš me bolje nego iko i pomoći ćeš mi da postanem savršena.Smejaćeš se mojim tajnama,ali neću moći da ih sakrijem od tebe.
Mamićeš ih poljupcima.
Nećeš me odvesti u Pariz ili Egipat,ali ćeš često to obećavati i ja ću ti verovati.
Kao što ću verovati i u sve ostalo što ti kažeš,ma koliko to bilo sanjalački i detinjasto.
Zajedno ćemo ponovo biti deca.
Smejaćemo se glupostima i juriti zvezde...
Nećeš mi nikada dati da ostarim,jer ćeš znati da se i toga užasno plašim.
Nećeš mi dati da zaboravim da maštam.

Zadrhtaću.Daćeš mi svoju jaknu i poljubiti me u čelo.
A ja...
Biću nasmejana i trudiću se da ti uzvratim,duplo.
Zato što ću te voleti...
I ti ćeš voleti mene.

GORČINA

Jeza.
Usne spuštene naniže,onako najružnije na svetu.
I ponovo opor ukus u ustima posle velike čaše žuči.
Opet sam prekršila jedno obećanje...
Čudno je kako sam za apsolutno sve ostalo u životu imala snage na pretek,a svoju najveću želju nisam ispunila.
Reči izliću u snopovima,lome se,prepinju.
Razdire me iznutra već mesecima,i želela bih da kažem da je danas čaša prelivena,ali kod mene uvek može još.
Vera u to da će nekad naići neko ko će reći "Nema veze.Meni nije važno."
Gluposti...Ni ja to nikad ne bih rekla.
Zgadjena nad svojim likom u bari razbijam savršenstvo obrisaja kamenom.
Par koncentričnih krugova i opet jednoličnost...
Ljuta sam.Besna.
Posle nekoliko sati pisanja i reči se umaraju.
I šta sam uspela da kažem?

NOĆAS

Srećna sam.Sama.
Na neki svoj suludo-pesimističan način.
Jedna obavezna ruska salata,Balašević i ja.
Pokušala sam da se setim momenta kad sam dozvolila sebi ovo.
Više ništa nema smisla,ali prija.

Uostalom,zar to nisam oduvek želela?
Ne znam dokle.

****
Večeras ću poljubiti sebe u ogledalu,nadajući se da je od srca.
Poželeću razlog da budem umereno tužna,jer tada najbolje pišem.
Ne mora da se ostvari.
Samo moram u nešto da verujem.

NAJJAČA

Znaš,nemam ja snage za ovo...I nikada necu shvatiti kako ti uvek možeš bolje i više.

Gledaš me tim dubokim,pametnim očima koje nikada nisu bile zbunjene,i koje su uvek imale odgovor na sve.Naučila si me svemu što znam,i nisi dozvolila sebi da me razmaziš jer si znala da me život neće maziti.
Jedino me nikada nisi naučila da volim sebe.Iako to godinama pokušavaš.I danas,kad sam rešila da posustanem i posmatram svoj život iz mišje rupe,znam da žališ zbog toga.Nudiš mi šetnju.Posle dvadesetčetvoročasovnog rada,dok ti se oči polako sklapaju,želiš da šetaš sa mnom.

Ljubiš me u čelo,a ja se cerekam kao kad sam pre deset godina,ležeći u tvome krilu,pričala kako jedva čekam da porastem.

Smejem se najbezbrižnije na svetu.

Konačno.

Praznina.

Rekao bi covek da se poznajem 16 godina,a nista o sebi ne znam.
U svom zivotu imam ulogu posmatraca,nekog ko ne utice na tok stvari i ko samo prihvata ono sto mu se servira.Posmatram.
Odavno nisam ucinila nesto za sebe,a znam sta bi mi sad najvise prijalo...
Jorgovan.Beli,mirisni,sveze rascvetali...
Mislim da cu se zaljubiti u prvog koji mi donese jorgovan u sred januara,odakle god.Ti si bio jedan od takvih...Ili sam makar volela da mislim da jesi.Davao si mi truncice paznje ponekad,ljubio me onako kako sam zelela.I ja sam,posle svake takve veceri,stvarala sebi nastavak,neku malu bajku u koju samo sesnaestogodisnjakinje veruju,a ti bi mi svaku iluziju razbio vec sledeci put,govoreci da sam klinka i da ti od devojaka zelis vise.
I ma koliko se ponasao bezobzirno,zelela sam da mislim da sve radis namerno i da,u stvari,cuvas svoje srce iza zidina koje ce jednog dana pasti pred mojim osmehom.
Nisu pale.
Pale su jedino ruzicaste naocari kroz koje sam te posmatrala,i ti si nestao onako kako si se i pojavio-uz zagrljaj i kisu.
Posle tebe je sve nekako ostalo sivo,stalo je u mestu...
Od preterano ambiciozne i vredne devojke ostala je ona koja ce radije ostati u krevetu nego uraditi nesto sa svojim zivotom.Vise ni sa kim ne pricam,a imam o cemu.Imam utisak da su ljudima dosadile moje duge,besmislene price...Povremeno se nasmejem,najcesce lazno,onako kako si najvise mrzeo.Ponekad pozelim da zaplacem.Ali onda shvatim da nema smisla,a ni suza nema...Valjda sam ih sve istrosila na one sitne detinje gluposti koje su mi nekad bile najvece na svetu.
Kad sam prestala da placem,pustila sam te iste gluposti da se gomilaju u glavi i srce je postalo sivo.Satima se posmatram u ogledalu i ne vidim nista.Nijednu lepu stvar...Nekoliko cigareta je ostavilo trag na usnama,rascupana kosa i ugasli zar u ocima...
Vise ne mislim sareno.
Vise ne zelim sneg.
Nocas cekam kisu.