Previše je toga..Loš horoskop. Loši ljudi. Mala devojčica se vratila sa indeksom Farmaceutskog fakulteta. Sluša Matića. Razmišlja. Čita i piše...
,,I bolje da se ne vidimo više
jer shvatili bi tad u isti čas
da sve je ovo, sve je ovo moglo
da prođe i bez nas..''
Da me je neko pitao pre godinu ili čak dve, zaklela bih se da mi nikada nećemo ovako završiti.(. Hm, ''ovako''. Loš izbor reči.)Ma, koga lažem. Mislila sam da i nećemo završavati.
Dok sam bila Daleko, hiljadu mi se misli rodilo u glavi. Nisam ih prenela na papir, te su se one, kao zaboravljeno iverje koje zaboravimo da pokupimo sa ulice, pod naletom prvih vetrova-kovitlaca raspršile preteći da ih nikad više neću sastaviti u celinu....baš kao i mi.
Tačno je da mnogo čitam i da više od ,,Testere'' volim da pogledam ,,P.S.Volim te''. Tačno je i da sam posesivna kad pronađem nešto vredno, i da želim da ga sakrijem od čitavog sveta i stisnem ga tako jako da mi nikada ne pobegne. Jer, vredne stvari su po pravilu retke...
Ako je jedino što mi zameraš to što očekujem da ti budem princeza, a ja tebi to što moraš da se trudiš, a ti meni što te volim najviše na svetu, a ja tebi što me voliš više ali ne znaš da pokažeš, a ti meni što imam šablone ponašanja, a ja tebi što ih ne uviđaš....
...nije to To.
Svaki poljubac jeste Poljubac, svaki razgovor je prožet rečima koje su toliko ustaljene da su odraz onog najdubljeg poznavanja, ali ima tu nešto...Nešto što ne štima.
Možda knjiga, ili izlog. Ili kafa, ili drug, ili vodka. Da se ikada domogneš ovog bloga razumeo bi svako slovo kao što niko ovde ne razume, ali uzalud je kad ne želiš da znaš. Uskoro ćemo biti tako daleko da ćemo zaboraviti da nismo imali Svoju klupicu(sve su bile naše). Da nismo imali svoju pesmu-uz svaku iole romantičnu smo naslanjali obraz na obraz i lelujali se u nekom svom ritmu. Da nismo imali prave prijatelje-jedno drugom smo bili najbolji. Da nismo imali tajne-svaku smo odavali jedno drugom.
Nisam ni zamišljala kako može izgledati zajednica dva bića, volela sam pre tebe ali zapravo i nisam, pamtila sam svaki sekund prethodnih veza jer su trajale kratko. Kad sam, sa tobom, posle godinu dana počela da zaboravljam detalje prvog susreta a ipak ga se sećala sa slatkim ukusom u ustima, znala sam da nešto mora biti drugačije.
Teško je odvojiti se od nekoga ko zna sve, kome ne treba da objašnjavam jer mu je već sve jasno, od nekog kome sam poklonila svaki udah u poslednjih 548 dana, a još je teže prihvatiti da to već radim, poprilično nesvesno.
Uskoro ćemo biti tako daleko da ćemo zaboraviti sve ulice kojima smo prošli i gegove koje smo napravili. Zaboravićemo sve suze i pamtiti samo da je taj broj, privremeno upisan u memoriju telefona a bespovratno u um zajedno sa najlepšim periodom u životu, onaj koji možemo u svakom mogućem trenutku da okrenemo i da nikada ne naiđemo na govorni aparat koji bi nam rekao da jedno za drugo nismo dostupni...
Ali, možda će biti bolje i bez toga,
,,Jer sve što prođe,
sve što jednom prođe
kao po kazni uvek vraća se,
a kad se vrati,
jednom kad se vrati-dođe da prođe
i opet sećaš se...''
