,,Nije slučajno tvoj rodjendan baš danas, sva ta simfonija hladnoće trebala je svog dirigenta..''
Nazdravljam i pozivam sve blogere da nazdrave.U tvoje zdravlje,
i ispunjenje svih želja, u koju god deceniju ušao i koliko god prethodne godine
bile lepe ili ružne. :)
Srećan rođendan!
P.S.Samo,jedno me buni..Je l' može pivom da se nazdravi? ¦D
,,Znaš...Nisam želeo da se sve ovako završi.Ja te želim u svom životu, prijaš mi, nikada nisam ni prema kome bio toliko iskren i prirodan kao prema tebi.Samo sam se u jednom trenutku uplašio da se mogu zaljubiti, a to je, moraš priznati, previše...''
Tu sam već prestala da slušam.Nekoliko puta posle toga sam ga, ne obazirući se na njegove prazne, kukavičke reči pitala-,,Možeš li mi sad, odmah reći šta želiš?'', na šta bi samo kao papagaj počinjao-,,Ne traži mi to, znaš da nikad nisam mogao da shvatim sebe i svoja osećanja..''
Nekako prelomih.Pomogao mi je da shvatim od čega mi je zaista, zaista muka, a to su ljudi koji ne znaju šta hoće.Od sebe i od drugih ljudi, od života uopšte.Nikada ne osuđujem pre nego što se stavim u poziciju tog nekog, ali ovog puta nijedna jedina stvar ne ide njima u korist.Tim ljudima.Koji zavlače, prenemažu i femkaju se, samo da bi jednom malecnom zadnjicom sedeli na milion stolica, ne želeći da priznaju sebi da to nisu oni, da tako ne može i da nije prirodno.
Kako uopšte žive ti ljudi?Kako možete živeti bez jasnog i određenog cilja u životu, od danas do sutra?Kako?
Neka sam egoista, ali ne mogu nekome biti druga, treća, poslednja.Ni prijateljica, ni opsesija.Kako ja uspevam da svako bude prvi? Da svakog prijatelja volim podjednako,i da samo prijatelja imam nekoliko, a da je ljubav kao pojam za mene jedna, jedinstvena, posebna.Neka ih i bude tri ili četiri u životu, ali nikada ih ne sme biti tri ili četiri u jednom trenutku-to onda nije ljubav.Ljubav nema množinu.Ti i ja smo za mene jedno.Mi-to je i dalje jednina.
Neka ostanem zauvek sama, ali neću odustati od toga.
Vezaću se za onog kome budem toliko značila da pročita sve od Mike Antića i recituje mi, non stop.Da posle mog ,,Okej'' mora da doda još nešto, da se bori i izbori kad ja nisam dovoljno snažna za to.Kome budem toliko značila da upamti kako se u kojoj situaciji osmehujem, i čega se bojim, i kako pišem. I kad pričam, gde zastanem i kako naglasim neke stvari. I kako zažmurim tajno, dok me grli gravirajući u mojoj glavi neizbrisive uspomene...
Sa ljudima koji ne znaju štza žele neću da imam više ništa.
-A on?
-On?On me je izgubio već kod onog ,,Preteruješ.''
Javio mi se.
Onda kad je najviše trebalo da bude uz mene,našao se tu.A meni je zapravo trebalo samo nešto materijalno,opipljivo da stane kraj mene i podrži me poput stuba,da ne padnem.I našao se baš on,uradio je ono što nikada nije-prešao je preko ponosa i pogazio sve zakletve.
Ali, onda se kod mene javila hladnokrvnost...Shvatila sam da mi nije stalo.Čemu to sada?I to što se javi prvi, i što brine.Sve mi se više gadi taj odnos koji ne vodi ničemu; ja s njim drugarica ne želim da budem.Ne želim ga više u svom postojanju,više mi ništa ne nedostaje tu,sa desne strane.Brišem sve.Svaku,i najmanju sitnicu,svaku poruku,svako sećanje...Dokazujem mu da mogu.U dokazivanju sam uvek i bila najbolja...
On ostaje tu.Čuva neke gluposti i seća se,i ispunjava neka smešna obećanja data unapred.Piše poruke.A meni to zazvuči još licemernije jer je jednom rekao da on sa svakom od njih ostaje prijatelj.Ja ne želim da mu budem prijatelj.Želim samo da mu pogledam u lice i uz osmeh ispričam sve-da je bilo suza i da je falio; ali da je ovog puta, konačno, jači onaj divni osećaj gađenja prema nekome ko za mene nije mario, ko mi je snove izbacio na ulicu i tresnuo vrata za njima.
Da sad imam nekog ko je nekako uvek tu, pun strpljenja...Zna on ko.Pričala sam mu i o njemu, i nije me zanimalo što je glumio neku sebi svojstvenu,kvazi ljubomoru.Pričala sam mu kako ga ne poznajem dovoljno, ali da deluje pažljivije i bolje od njega.Ljutio se.Nije želeo da me sluša.Rekla sam mu:,,On će biti uz mene uvek.''Naljutio se.Obećao je da će biti i on,da je on taj koji je stvaran, koji je pored mene, da je on moje opipljivo.
Otišao je.Ja sam ga oterala,a onda pustila da ode.
Otišlo je moje ,,Zauvek'' da bi napravilo mesta jednom ,,Zauvek,možda''.
Ovo drugo mi je draže.Ovo drugo je realno.
Prvo sam već zaboravila.
...neću sedeti na betonskom spomeniku ispred banke u štiklama od 12cm dok ti klinački ližeš omot od ,,Milka'' čokolade
...niko neće stati pored svake bašte u kojoj ima ruža samo da bi mi ubrao jednu
...nećemo jesti pljeskavicu na Popovoj plaži u ponoć,u sred koncerta neke tamo dive
...neću gledati izlazak sunca na Dunavu,ogrnuta tvojom duksericom
...neću biti u kratkoj,svečanoj haljinici i Air Max patikama br.45 ispred kafića,jer me bole noge
...neću proslaviti rođendan kao što sam to ove godine
...se neću sa nekim takmičiti oko toga ko će poslednji poslati ,,ljub'' pred spavanje
...nećemo piti Coca-Colu i praviti male konzerve
...me niko neće pratiti do ulaza samo da bude siguran da sam bezbedno stigla kući
...nećeš stavljati istu pesmu na fb svaki dan,samo da bih je ja videla
...niko neće pevati ,,Poglede u tami'' kao što smo to nas dvoje,pre tri godine u onom našem parku
...neću četiri sata pričati s tobom dok sedim na terasi u sred Beograda,u pidžami
...niko neće,dok je bolestan,pričati dugo sa mnom samo da bih se osećala kao da je pored mene
...te neću terati da gledaš sa mnom Šeherezadu samo da bih ti pokazala kakav brak hoću da imamo
...niko neće preći 30km samo da bi mi poklonio najlepšu ružu koju je slučajno našao
...moja torbica neće biti prepuna tvojih ključeva i stvarčica
...niko neće da me grli kao ti
...neću spavati u tvom krilu izmorena posle izlaska
...nećemo kupovati dve flašice Rose i onaj tamno zeleni Orbit u prodavnici na drugom kraju grada
...neću čučati na stazi pored manastira pokušavajući da uhvatim žabicu za tebe
...te niko neće voleti kao ja,a nisi zaslužio.
,,Ja znam da vreme uvek uzme svoje
I ne znam što bi nas poštedelo,
Al' meni, eto, ništa sem nas dvoje
Nije vredelo...''
Pola šest ujutru.Mala Devojčica mehanički primače usnama semenku suncokreta,ostavljajući na njima još jedan slani trag.Oko nje prosuta so,kao i sitne crne ljuspice koje se pri svakom pokretu lepe na njene ruke i bosa stopala.Noćas ponovo nije spavala.Nešto lupnu ispod prozora,a ona se blago trže i samo bezvoljno nastavi da jede.U tom trenutku ponovo poče da razmišlja...
Fali joj šešir.Jedan od onih srednjih,damskih,u roze ili krem boji sa upletenom mašnom sa strane.Želela bi da ga stavi na glavu preko svoje talasaste smeđe kose uvezane u laganu pletenicu,i njime sačuva od sunca sve divne misli koje se u toj glavi rađaju,svakodnevno.Kad ga jednom stavi,ne bi ga više ni skidala iz straha da joj se misli i uspomene ne raspu po užarenom letnjem asfaltu i otkotrljaju u Zaborav.Zaborav je ono čega se Mala Devojčica najviše plaši...
Sad zažmuri na tužnu pomisao o Zaboravu,i jedna semenka joj ispade iz ruke.Zatim je zbunjeno,sada već sivim prstima,potraži po frotiru oko sebe..Pronađe je i vrati se svom čudnom razmišljanju.
Treba joj,pored šešira,i jedna lepa,svilena marama u istoj boji.I ona pogleda na roze odsjaj sa svog vrata...
Kliznu suza,pa još jedna.
Zbrka u glavi je natera da se pomeri,i ona prosu sve semenke na pod.Već se oseti beskorisno dok je skupljala sve i vraćala natrag u belu činijicu ukrašenu ružicama...
Ruže.Ponovo grč.Danas je prošla pored nekoliko ružičnjaka.Nije se usudila da ubere sebi ružu.Razmišlja o tome kako na ruže neće biti pripremljena još dugo.
Kao ni na Sergeja Ćetkovića,i roze srca.
Skida ogrlicu i pažjivo je spušta u malu,šarenu kutiju.
Sviće.
