Ma, sažvakaću je kao žvaku.

Prijatelju...

     Da ti kažem ja nešto, onako, kao drug drugu, (kao čovek od iskustva balavcu koji pojma sa životom nema, htedoh reći, ali se suzdržah.) Kakav je to strah od zamenljivosti? Sve je zamenljivo. Čoveku umre žena pa je zameni drugom. Kao da je stvar. Iako mu je rodila dvoje dece i posvetila život njihovom. Iako mu je, ako ništa drugo, obezbeđivala pun stomak i tople noge svaki dan. Kakve su to suze? Čovek razbije omiljenu šolju, i pati za njom samo dok ne navikne na oblik nove u ruci i ukus kafe koja se u njoj puši. Ne zavaravaj se...Svako je od nas potrošna roba. Kada ćemo to shvatiti, ne zavisi od nas već od onih kojima smo dati na korišćenje. Da li će nas dan, dva, mesec ili nekoliko godina ili decenija čak, držati osećaj nezamenljivosti, na to utiče samo nešto izvan nas samih. 

    Nebo nam je dalo neku svrhu.Zašto se Ti onda ne trudiš da slediš svoj put? Zar se nisi nekud zaputio?Kad kasniš na autobus, zar ćeš stati da pokupiš svaki pikavac usput i baciš ga u smeće, ili ćeš prosto protrčati pored svih nebitnih stvari samo da bi stigao na vreme? Odgovor znaš.

     Zato, ne dozvoli svetu da vidi tvoj bol. Sve će to jednom proći, pre ili kasnije, Seti se samo prethodnih tuga, i kako sad sa osmehom pričaš o tome...Zar ćeš plakati zbog svake propuštene prilike, umesto da se potrudiš da više nikad ne propustiš nijednu?

Znaj, ništa nije onako kakvim ga mi zamišljamo. Ako po tebi uporno lije hladna kiša, možeš se do prekosutra ubeđivati da je toplo;njeno stanje se nikada neće promeniti. Ono što možeš da uradiš jeste da se skloniš, ili, ako nemaš gde, da makar potražiš utočište na hiljadu vrata, jedna će se sigurno otvoriti. I da nikad, nikad ne odustaješ...Jer, iza pravih vrata će liti tople kiše i nećeš ništa morati da zamišljaš. Ni za čim da patiš. U dubini duše ti ionako znaš da na mestima gde liju hladne kiše nikada neće biti tako šareno bez tvog osmeha.

Posle ljubavi...

Posle ljubavi ostaje njegova slika u novčaniku...Ostaje broj upisan kao najčešće korišćen u memoriji telefona, brdo sačuvanih poruka i manjak hrabrosti za brisanje zbog straha da će time biti obrisan i deo prošlosti...

Posle ljubavi ostaje navika i osećaj krivice zbog osmeha upućenog nekom ko nije On. Ostaju sva mesta na koja nismo otišli i sva neispunjena obećanja. Posle ljubavi ostaje navika da se poruka počinje bilo čime,osim uobičajenim pozdravom. Ostaje razočarenje i žal pri pogledu na zajedničke fotografije. Ostaje želja da se vratimo na staro,potreba za pripadanjem nekome na koga smo navikli i čudan osećaj:Jel imaš dečka? Ne.
Posle ljubavi ostaje nešto što se zove pogrešno razmišljanje, ostaje tuga za nečim što je moralo da se završi i pitanje:Zašto je moralo tako?
Posle ljubavi ostaje želja da se nešto uradi drugačije.
Ostaje potreba da se ne bude zamenjen.
Ostaje žal kad se niz prozor slivaju kapljice kiše i sećanje na mnoge zagrljene noći.

Posle ljubavi ostaje prkos i želja za osvetom, zatim tiho prihvatanje... i zaborav.

,,Voz, u vozu izgužvana lica putnika,ti si tamo negde, iza onih planina...''

Dve godine razmišljamo o ovom danu,smišljamo razloge za beg.

Nadam se lepšem svitanju a moj grad me vuče kao teg...

Hoće li sve ići po planu i biti onako kako smo planirali? Da li sam ja u pravu, ili si u pravu ti?

Jesam li jaka kao što mislim? Hoću li voleti svaki dan? Možda ćeš mi mnogo više faliti, možda ćeš se i ti buditi sumoran...

Mama i tata.Dva vedra lica.Kako će sada sami, bez nas? Da li im treba brzalica, ili će odmah preći u kas?

Sanjam daljinu, sanjam Beograd onako kako sam ga oduvek i sanjala. 

Sanjam formule i vedra lica.Nova lica. 

S jedne strane, jedva čekam.

A s neke druge....

Ja imam prava na život, na ljubav, na suze,na sreću, na svoju samoću...

Odavno nisam plakala.
Prijalo bi mi da, kao kad sam imala tri godinice, doskakućem do svog kreveta sa roze okruglim jastukom, sa karnerićima i medvedićima, i isplačem se svaki put kad me povredi nepravda.
Međutim, ta česma je skoro pa presušila, naučila sam sa teškim situacijama da se borim na drugi način...Turpijam nokte, slušam jednu pesmu ceo dan, grlim mamu i tatu i pokazujem bratu koliko ga volim.

To su moji mali izleti iz ove stvarnosti koju sve manje volim.


,,Idem, nek' oči mi vide
 da postoji java gde vlada dobrota...''

Čudo. Čudno. Čaj. Česma reči i čašica zaborava...

Ne mogu da izbacim iz glave činjenicu da si stvaran, i da mi se sviđa kako razmišljaš.
Da si imaginaran, sve bi bilo drugačije..Smejala bih se sama sebi što mi i posle dve godine svraćaš u misli sa svojim karakterističnim rečenicama i smajlijem. Valjda je to samo želja da se pustim od sigurnosti za koju se tako grčevito držim i da probam, da okrenem broj koji si sigurno odavno promenio.
Možda tako treba, a možda je ipak bolje da pustim da ono ,,jednog dana'' pokaže da li smo bili u pravu. Ko zna, možda u glavnom gradu i slučajno naletim na tebe, pa dobijem priliku da ti objasnim da je posesivnost po pravilu posledica straha, bar kod mene, i da oduvek imam potrebu da čuvam nešto što vredi. A možda sretnem i nekog drugog ko liči na tebe i konačno skupim snagu da izbrišem iz inboxa mail sa jednim programskim kodom koji me je jednom rasplakao...

***

Postoji razlika između velike ljubavi i prave ljubavi. Sinoć sam sahranila jednu ljubav tu, na ćošku, uz cigaretu. Kad neko počne da laže, treba samo okrenuti leđa.I nikad neću saznati da li se kajem, ali znam da bih opet otišla. I sa Tobom je moglo da bude drugačije...Mogao si da se boriš, za promenu. Iako sam ti prvog dana rekla da nisam jaka i da mi treba neko ko će me štititi, do poslednjeg se toga nisi držao. A onda prođeš i uputiš mi najtužniji pogled na svetu želeći da me, po hiljaditi put, primoraš da budem Jaka Za Oboje. Neke savršeno nezapočete stvari treba to i da ostanu .. Pokazao si mi šta sve mogu da podnesem, i sad kad to znam, moraću da podnesem što gubim tebe.

***

Možda češ mi Jednog Dana pevati  ,,Provincijalku'' i šetati me pored reke , a možda i nećeš, ko zna....

***

,,Na pola ispijen čaj,istrošen parfem,k'o naša ljubav.Poklon, zar ne?Al' istrošen do pola,taman previše za mene...''

,,Oh, izvini, mislim da danas neću moći sa tobom.'', začuo se glas sa druge strane telefonske žice.
-,,Nema veze, otići ću sama...'', odgovorila sam nateravši sebe na to posle skoro dve godine.
Nisam znala gde ću pre otići, ali posetiću oba mesta, treba mi to. Da se samo izgubim i priviknem telo i mozak na neku drugu vrstu razmišljanja. Jedino dobro u celoj priči je to što mi on ne nedostaje, bar ne onako kako sam mislila da će. Čudno je kako mnogo dana i meseci živite u zabludi da bez nekog, kada se to desi, nećete moći da živite. Naprotiv, tek onda shvatite da je jedina osoba koja vam je neophodna za preživljavanje upravo tu-ispred vas. Da vas posmatra iz ogledala smešeći se i dajući vam volju za nečim novim, spektakularnijim od svega što ste već prošli. Kad se sa njom sretnete, oči u oči, ne preostaje vam ništa drugo sem da je snažno uhvatite za ruke i krenete u nepoznato.

"Posmatrajući te tamne oči, pokušavam još jednom da dokučim da li si čovek koga volim ili samo uspomena od koje se teško oporavljam..."

Previše je toga..Loš horoskop. Loši ljudi. Mala devojčica se vratila sa indeksom Farmaceutskog fakulteta. Sluša Matića. Razmišlja. Čita i piše...

,,I bolje da se ne vidimo više

jer shvatili bi tad u isti čas

da sve je ovo, sve je ovo moglo

da prođe i bez nas..''

Da me je neko pitao pre godinu ili čak dve, zaklela bih se da mi nikada nećemo ovako završiti.(. Hm, ''ovako''. Loš izbor reči.)Ma, koga lažem. Mislila sam da i nećemo završavati. 

Dok sam bila Daleko, hiljadu mi se misli rodilo u glavi. Nisam ih prenela na papir, te su se one, kao zaboravljeno iverje koje zaboravimo da pokupimo sa ulice, pod naletom prvih vetrova-kovitlaca raspršile preteći da ih nikad više neću sastaviti u celinu....baš kao i mi.

Tačno je da mnogo čitam i da više od ,,Testere'' volim da pogledam ,,P.S.Volim te''. Tačno je i da sam posesivna kad pronađem nešto vredno, i da želim da ga sakrijem od čitavog sveta i stisnem ga tako jako da mi nikada ne pobegne. Jer, vredne stvari su po pravilu retke...

Ako je jedino što mi zameraš to što očekujem da ti budem princeza, a ja tebi to što moraš da se trudiš, a ti meni što te volim najviše na svetu, a ja tebi što me voliš više ali ne znaš da pokažeš, a ti meni što imam šablone ponašanja, a ja tebi što ih ne uviđaš....

...nije to To.

Svaki poljubac jeste Poljubac, svaki razgovor je prožet rečima koje su toliko ustaljene da su odraz onog najdubljeg poznavanja, ali ima tu nešto...Nešto što ne štima.

Možda knjiga, ili izlog. Ili kafa, ili drug, ili vodka. Da se ikada domogneš ovog bloga razumeo bi svako slovo kao što niko ovde ne razume, ali uzalud je kad ne želiš da znaš. Uskoro ćemo biti tako daleko da ćemo zaboraviti da nismo imali Svoju klupicu(sve su bile naše). Da nismo imali svoju pesmu-uz svaku iole romantičnu smo naslanjali obraz na obraz i lelujali se u nekom svom ritmu. Da nismo imali prave prijatelje-jedno drugom smo bili najbolji. Da nismo imali tajne-svaku smo odavali jedno drugom.

Nisam ni zamišljala kako može izgledati zajednica dva bića, volela sam pre tebe ali zapravo i nisam, pamtila sam svaki sekund prethodnih veza jer su trajale kratko. Kad sam, sa tobom, posle godinu dana počela da zaboravljam detalje prvog susreta a ipak ga se sećala sa slatkim ukusom u ustima, znala sam da nešto mora biti drugačije.

Teško je odvojiti se od nekoga ko zna sve, kome ne treba da objašnjavam jer mu je već sve jasno, od nekog kome sam poklonila svaki udah u poslednjih 548 dana, a još je teže prihvatiti da to već radim, poprilično nesvesno.

Uskoro ćemo biti tako daleko da ćemo zaboraviti sve ulice kojima smo prošli i gegove koje smo napravili. Zaboravićemo sve suze i pamtiti samo da je taj broj, privremeno upisan u memoriju telefona a bespovratno u um zajedno sa najlepšim periodom u životu, onaj koji možemo u svakom mogućem trenutku da okrenemo i da nikada ne naiđemo na govorni aparat koji bi nam rekao da jedno za drugo nismo dostupni...

Ali, možda će biti bolje i bez toga, 

,,Jer sve što prođe,

sve što jednom prođe

kao po kazni uvek vraća se,

a kad se vrati,

jednom kad se vrati-dođe da prođe

i opet sećaš se...''

Gripa.

Volim neke hrvatske reči.  Razlika je samo u jednom slovu, a već imate pun ukus u ustima, znate, kao ono kad jedete običan rafaelo i rafaelo sa lešnikom u sredini. Učim druge kako da se hrane, i sama ne jedem ništa osim voća, a eto, uhvati me grip(a). I sad sam sama, sa knjigom iz hemije koju jedva držim na kolenima, čekam vojnika da mi donese limun i zagrljaj, i razmišljam o tome kako je sve relativno, prolazno i besmisleno...Pardon, ne baš sve, ali većina stvari u životu.

Imam inspiraciju ali ne i snagu da pišem, pa samo ostavljam ovde jedan citat koji sam slučajno pronašla, a koji me je oduševio:


,,Smejaćete se tako jako da ćete se čuditi kako se vaše srce na raspukne i iskoči iz grudi. Napisaćete priču o vašim životima, imati decu sa čudnim imenima i još čudnijim ukusom. Šetaćete se tokom zime pod stare dane skupa i ona će recitovati tiho Disa dok vi otresate sneg sa svojih čizama. Viđajte se sa devojkom koja čita jer vi to zaslužujete. Vi zaslužujete devojku koja vam može pružiti najraznobojniji život koji možete da zamislite. Ako joj možete dati samo monotoniju, neaktivne sate i nemaštovitu prosidbu, onda vam je bolje da ostanete sami. Ako želite čitav svet i svet iza njega, viđajte se sa devojkom koja čita.

Ili, još bolje, viđajte se sa devojkom koja piše."

Naručili ste buđenje

Matura. Još jedna stvar u nizu onih koje izgledaju mnogo bitnije kad ih neko drugi proživljava.
Buđenje iz uljuljkane stvarnosti koju nam roditelji grade svih ovih godina. Šok za svest koja je ubeđena u to da nikad ništa neće morati bez njih.
Zbunjeno sam se smeškala dok su me ljubile tetka, baba, deda, prijatelj, prijateljica, kum, kuma, moja mama, njegova mama... Želela sam da ih pitam šta treba da radim, ali verovatno bih delovala smešno i smotano, pa sam se ćuteći preslišavala u glavi pokušavajući da zaustaim drhtavicu koja me je obuzela.

*

Devojka iz moje generacije ima rak. Na maturi se pojavila sa šeširom, a opet, bila je tako zanosna i najsrećnija od nas. Jedna se mrštila zbog kose, druga zbog lošeg manikira, treća jer je žuljaju cipele...A ona se smejala voleći život sa neke uzvišenije pozicije, zanemarujući materijalne stvari, srećna što je tu, sa nama. Vreme ubija čitajući knjige. Pokušala sam da zamislim kako bih se ja ponašala kada bi mi ostalo tako malo od tako divnog života. Možda i puno. Ona to ne zna. Rekla sam I. :,,Volela bih te više, mnogo više.'' Rekao mi je da ne lupetam i da ne razmišljam o tome. Zašto da ne? Možda bismo mogli da u ,,najgorim'' životnim trenucima pomislimo na to kako je život tu da bismo ga živeli, a ne gurkali u stranu dok gubimo vreme na gluposti.

*

Svakako bih ga volela više. Onda kad mrtav umoran posle petočasovne straže po kiši ipak ima snage da me sasluša do kraja. Kad me zove i govori mi da me voli, a ja se durim. Večito se ja nešto durim...

Volela bih ga i onda kad laže, odnosno obećava ono što ne želi samo da bih ja bila srećna.

A najviše bih ga volela u ovakva jutra kad imam neizmernu volju da uradim nešto sa svojim životom, a on dovoljno ljubavi da me u tome podrži, pa me pozove tačno u 8 i kaže

:,,Naručili ste buđenje. Tačno-je-osam-časova-i-trinaest-sekundi. Vreme je da ustaneš, mišu mali...'' 

Neka, samo ovu noć da izguram, sutra ću već naći dobar izgovor...

On večeras peva u Novom Sadu, na trgu. Tako blizu, a tako daleko...
Ja slušam njegove pesme i suzdržavam se od suza.
Odvešće me jednog dana neko ko će znati... Možda će daljina biti opet 400km, možda će biti samo 50, ali neće mu biti bitno... Odvešće me i grliće me sve vreme dok mi srce raste kao kvasac i puca od radosti koju izaziva ispunjenje najveće životne želje...
Nisam znala kako da počnem ovaj post, ne znam ni kako da ga završim.
Listam TV kanale u potrazi za prenosom.
Ali, već znam, neće me ove godine...
Ne znam kako da objasnim ljudima zašto me to toliko rastužuje.
Možda jer je karta preko 5000, možda jer i sa tim parama ne bih imala mogućnosti da odem, možda samo jer ga obožavam, jer godinama patim za koncertom u Srbiji, a isto je kao i da nije...

Znate li onaj osećaj kad saznate nešto mnogo lepo, a kad shvatite da je nedostižno, poželite da nikad niste ni saznali? 


Možda samo umišljam da bi tako bilo bolje.

Čekaj me, Đole, vidimo se neki drugi put...

Ne pitaj šta bi sad' bilo

 Kad' bi se ponovo zbilo,

Ne pitaj da li se kajem

 Jer jed je jed, a red je red,

 I sve po zakonu...

Comeback.

Navlači majicu koja je oslikana kao karta, broj sedam, herc.Raspušta kosu do laktova osećajući kako joj nemirni krajevi golicaju golu kožu. Hvata torbu i još par sitnica i izlazi...
Nije sigurna na koju će stranu. To je ipak njen san, može gde god poželi.

Možda će sačekati tramvaj broj sedam i njime otići do autobuske, i dugo, dugo posmatrati ljude. Videće majkusa bebom i muža kako vuče kofere. Izgubljenu studentkinju koja je prvi put tu. Pokazaće joj pravac.

Udahnuće duboko i osetiti miris štrudle sa makom... Kupuje jedno parče u staroj poslastičarnici i jesde ga satima. Iz torbe izvlači knjigu sa crvenim koricama i zlatnim slovima: Koeljo. Okreće šezdeset i petu stranicu i isključuje se iz sveta oko sebe. Ljudi žureći prolaze pored zaboravljene poslastičarnice, bace pogled na devojku sa ogromnom mašnom na glavi, udahnu topli miris testa i karamela, i nastavljaju svojim putem.

Ona sedi u uglu, za malim stolom tirkizne boje. Okreće stranu za stranom gutajući sva slova, smišljajući unapred peripetiju i kraj. Ne primećuje da je već veče.

Debela domaćica sa tršavom punđom i keceljom na tufne joj prilazi.

Ustaje sa drvene stolice strpavši poslednju mrvu kolača u usta. Sklapa knjigu i polazi putem suprotnim od onog kojim je došla... 

Možda će zalutati u neki crnački kraj gde će se izgubiti u ulicama isprepletanim košarkaškim terenima i dečjim parkićima, a onda će se trgnuti i vratiti se u svoj sivi hodnik, tražeći ono poznato lice, dozivajući Bezimenog dečaka... Odzvanjaće pesma Kendre Morris i zamišljaće da je u spotu. Ima dve savršene pletenice i crvenu narukvicu na levoj ruci. Pronalazi svoj stari dnevnik. Par stranica je uvijeno od prolivenih suza. Na jednom mestu je kap krvi i objašnjenje. Negde se provlači i rečenica:,,Istorija se ponavlja'' ...

Možda će i upoznati nekog. Devojčicu crne kose i crnih očiju u plavom šortsu koja će je uhvatiti za ruku i pokazati joj budućnost. Ili će početi da vidi brojeve u 3D formatu.

A onda će je probuditi na najsuroviji mogući način. Naglo. Oduzeće joj najveću biblioteku na svetu, iščupaće joj biretu iz ruke...Kao što su oduvek i činili...Budeći je..

"srećom: jastuci ništa ne govore. 
čuvaju milion tajni u mekoj belini perja. 
oni su kao lađe, 
velike bele lađe, 
što plove u nemoguće, 
u snove,
u bezmerja..."

,,...jer, znaš, mila, ljudi ne bi bili ljudi kada ne bi bili zli...''

Prozor je, posle nekoliko meseci, širom otvoren po ceo dan.
Nos joj golica polen preteći da izazove alergiju.
Osmehuje se sama sa sobom  jer se vratila u svoju kožu, ovog puta nekoliko broja veću, ali još uvek isto udobnu i poznatu kao nekad...
Hemijske formule i neki čudni sastanci prepliću se u snovima.
Ljudi su otišli, ali soba je puna belog jorgovana.
On ipak miriše lepše od njihovih sitnih, prodanih duša.
Sluša Cecu.
Pati jer ne može da ode na Balaševićev koncert.
Obećava sebi da će je jednog dana neko odvesti.
Neko ko će je golicati i vrteti je u krug.
Neko ko veruje u čuda i od njih ne odustaje.
Počinje da zapisuje svoje misli na papir, iz straha da će se izgubiti negde u prolećnim zracima sunca.
Na prozoru joj stanuje slavuj.
Izgradila je svoj stil. Sad nosi cvetiće. I patike sa belim pertlama.
Sprema ručak mami i tati kad dođu umorni sa posla.
Dizajnira svoju matursku haljinu.
Pegla kosu, ali najčešće je čupava.
Ćuti više nego ranije, sabira i oduzima, dogovara se sa sobom.
Govori im koliko ih voli. Oni je maze ispucalim, starim rukama i spremaju joj kiflice.
Prozor je, posle nekoliko meseci, širom otvoren po ceo dan...

Čuda....

...ipak ne postoje.

Ti si lagao mene, i ja sam lagala sebe...

,,Neke su ljubavi samo obična šala sudbine. Igra uvjeravanja da je moguće, laganja da neće prestati, traganja za razlozima za nastavak.
Neki su nam ljudi poslani s ulogom trnja na putu životai ničim više.
Ali, sigurno, negdje, sačuvana je jedna zvijezda za svakog od nas.
Ona čiji sjaj ćemo vidjeti samo onda kada prestanemo gledatiu to trnje i rane koje nam zadaje.
 Jer ne možeš nikada dokučiti vrh sve dok ne digneš ruke sa dna."

...kao da u meni su dve-jedna bez srca i duše a druga bez razuma, ne znam koja bila bih pre...

Ta činjenica da imate nekog ko vas voli i ko će u pola noći da ustane, iako ima temperaturu 38, iako napolju pada kiša, i pešaka da dođe jer vam je potreban, činjenica da u masi roditelja koji nisu ni zaslužili decu vi imate baš one najbolje, činjenica da ste na vreme shvatili da su ljudi govna...
Hvala Nebu što me čuva, daje mi snagu i ljude koji me vole...Ne znam šta bih bez njih... 

Pričala bih i ja mnogo štošta...Ali nemam kome.

Srce je nebitno.

Sedeli smo jedno pored drugog i ćutali.
Prošlo je sat vremena.
To, nažalost, nije bilo ono prijatno ćutanje...
Bilo je jedno od onih kad ja odbrojavam sekunde do njegovog ,,ajde da se ne glupiramo'' poljupca, a on, sedeći samo par centimetara od mene, verovatno razmišlja o rezultatu večerašnje utakmice...

Kad je sunce postalo pretoplo a kapci preteški, ustala sam.
Oduvek su me oduševljavali muškarci koji pođu za devojkom i uhvate je za ruku toliko jako da ne može da ode...

...nisam naišla na takvog.

Neko ko neće da ti kupi vašarski balon jer nisi dete ostane na klupi gledajući te kako odlaziš.

A onda kupiš balon sam sebi.

I lepo ti je.

Nisam izgubila dobrotu u sebi...Samo je više ne pokazujem svima.

Jedva čekam da odem.
Život u malenom gradu od par hiljada ljudi postao mi je toliko mučan da ovu rečenicu ponavljam svakodnevno. Ne mogu više...Želim da se izgubim u masi ljudi, da upoznajem nove, da se menjam u skladu sa boljim a ne sa ovim istim.
Od jutros sam bez nekog posebnog interesovanja čula bar pet trača i dve laži. Juče ih je bilo i više.
Okarakterisala bih to seljaštvo kao karakternu crtu, ne kao poreklo.
Ovde ne možete da se isflekate, a da to ne prođe neopaženo, ne možete da se ne smejete glasnije a da ne kažu da ste nevaspitani, niti da kažete svoje mišljenje, reći će da ste ludi.
Sinoć sam gledala Survivor i oduševila me je devojka koja je svoju ekipu okarakterisala kao nemoralnu gomilu samoprozvanih princeza i prinčeva. U početku sam pomislila da je samo buntovnica, ali sam onda u njoj pronašla sebe.
Nisam ja pametnija ili sposobnija od ostalih. Meni je samo muka kad osamnaestogodišnjak koji je odličan đak jer mu je neko od roditelja na položaju na času sociologije sebe okarakteriše kao poštenog, ambicioznog i marljivog. Povraća mi se kad me devojka koja se sprema za medicinu pita da li je molekul vodonika H ili H2. Dođe mi da vrištim kad dečak koji je dogurao do kraja srednje škole a ne zna da sabere dva i dva drži moralne pridike profesorki koja ne sme ništa da odgovori jer će dobiri otkaz-brat predsednika opštine je kum zeta njegove pokojne tetke koja je snaja ujaka njegovog oca....i tako dalje, i tako dalje.
Najviše zaboli saznanje da će svi oni u životu proći mnogo bolje nego ja.
Ali neka. Jer, šta god da mi se nudi, nikad ne bih dozvolila sebi da se spustim dovoljno nisko do nivoa zadnjice takvih ljudi.

They’re right, you don’t deserve me, but I deserve you.

Sanjala sam da sam ponovo u sedmom razredu osnovne škole.
Lutam hodnicima a drugarice me vuku na čas.
Starija sam od njih 5 godina. Zar ne vide??
Okrećem se u vrtlogu i tu je on.
Prilazim mu i govorim šapatom:,,Mislićeš da sam poludela, ali, mi se znamo.. Bili smo zajedno godinu dana i par meseci.''
I, kao da sam mu rekla koliko je sati, smireno mi uzvraća:,,Bili??''
-,,Da. Danas smo...raskinuli.''

*
*
*

Nije mi žao što sam okrenula leđa njemu kao osobi kakva je bio u tom trenutku.

(Imali smo, kako je ono rekla Pirinač.....filmsku ljubav?

Samo, naš film nije bio bajka sa hepiendom. Nijedan zapravo nije.)

Žao mi je što sam okrenula leđa baš na ovaj dan. Prekjuče smo obećali jedno drugom da nećemo da dozvolimo da nas razdvoje gluposti i da ćemo se razdvojiti oktobra, kad se ispreči nešto bitnije od nas... Prekjuče sam izabrala novogodišnji poklon, a on me je zagrlio uz reči ,,Ne znam više kako da ti pokažem svu ovu ljubav.''

...Juče sam opsovala, bacila telefon u zid i zalupila vrata za sobom.

Filmski je trajalo, filmski se i završilo.

Nek' ide život. A i ja sa njim. Čekaju me neprospavane noći uz hemiju. Možda je i bolje ovako.