Someday someone is going to thank you for letting me go.

Javio mi se.

Onda kad je najviše trebalo da bude uz mene,našao se tu.A meni je zapravo trebalo samo nešto materijalno,opipljivo da stane kraj mene i podrži me poput stuba,da ne padnem.I našao se baš on,uradio je ono što nikada nije-prešao je preko   ponosa i pogazio sve zakletve.

Ali, onda se kod mene javila hladnokrvnost...Shvatila sam da mi nije stalo.Čemu to sada?I to što se javi prvi, i što brine.Sve mi se više gadi taj odnos koji ne vodi ničemu; ja s njim drugarica ne želim da budem.Ne želim ga više u svom postojanju,više mi ništa ne nedostaje tu,sa desne strane.Brišem sve.Svaku,i najmanju sitnicu,svaku poruku,svako sećanje...Dokazujem mu da mogu.U dokazivanju sam uvek i bila najbolja...

On ostaje tu.Čuva neke gluposti i seća se,i ispunjava neka smešna obećanja data unapred.Piše poruke.A meni to zazvuči još licemernije jer je jednom rekao da on sa svakom od njih ostaje prijatelj.Ja ne želim da mu budem prijatelj.Želim samo da mu pogledam u lice i uz osmeh ispričam sve-da je bilo suza i da je falio; ali da je ovog puta, konačno, jači onaj divni osećaj gađenja prema nekome ko za mene nije mario, ko mi je snove izbacio na ulicu i tresnuo vrata za njima.

Da sad imam nekog ko je nekako uvek  tu, pun strpljenja...Zna on ko.Pričala sam mu i o njemu, i nije me zanimalo što je glumio neku sebi svojstvenu,kvazi ljubomoru.Pričala sam mu kako ga ne poznajem dovoljno, ali da deluje pažljivije i bolje od njega.Ljutio se.Nije želeo da me sluša.Rekla sam mu:,,On će biti uz mene uvek.''Naljutio se.Obećao je da će biti i on,da je on taj koji je stvaran, koji je pored mene, da je on moje opipljivo.

Otišao je.Ja sam ga oterala,a onda pustila da ode.

Otišlo je moje ,,Zauvek'' da bi napravilo mesta jednom ,,Zauvek,možda''.

Ovo drugo mi je draže.Ovo drugo je realno.

Prvo sam već zaboravila.