Nisam osoba od drame, kad mi vrata autobusa priklješte nogu ćutim i čekam da se nekim čudom otvore, kad mi slome srce ćutim i ispisujem gomile postova na blogovima koje niko ne čita, kad položim najteži ispit vodim samu sebe na sladoled i pivo i radujem se,ćutke.
A iznutra...vatromet.
Godine su me tako kvalitetno sjebale da sam ćutljiva za bitne stvari. Ne pričam nikom kako sam, ne detaljišem koga sam, s kim bih, šta ću. Brbljam ja o nebitnom, a i o tome sve ređe.
Praktikujem razne metode istraživanja i nadogradnje sopstvene ličnosti, za šta sam sigurna da dvadesete i služe, potajno se nadajući da sve radim kako treba i kad treba.
Treba mi neka baba Vanga da mi kaže-Saša nije za tebe, on je švaler, lažov i tvrdoglava kukavica, Dimitrije nije za tebe jer niste na istoj talasnoj dužini. Diži ruke od njih pre nego ih digneš od sebe.
*
Položila sam farmakologiju. Od tog dana verujem da sam supermen. Sve radim s lakoćom, učim, pevam, mršavim, kao da mi je neko skinuo kočnicu, kao da mi je Univerzum potvrdio svoje postojanje ovim redom: idealan profesor, idealna pitanja, idealna ocena. Sreća od koje srce iskače iz grudi. Težiću da taj osećaj zadržim što duže.
*
Putujem svom gradu i nadam se da ću ga sresti. I on mi je pre 6 dana rekao da ga nijedna neće voleti kao ja. Jeste, osim što ga nisam volela, i što mene nijedan neće zajebavati kao on. Čudne su te ljudske relacije u dvadesetima...Muškarci teže da te iskoriste, prijatelji da se okoriste, a ti ranjive duše i polovnog mozga ostani normalna u svemu tome i guraj kroz maglu gde te put nanese.
*
Bojim se izbora koje pravim. Šta ako su pogrešni? Sigurna sam da ću, čitajući ovo za 10 godina, reći ovoj sebi-e, ćurko jedna. Pa onda sijaset saveta koje ova Ja ni ne sluti. Šta bi sve trebalo uraditi i reći drugačije. Preostaje mi samo da saznam..
U tome je sigurno i lepota putovanja. Nemaš blagog pojma šta te čeka iza ćoška!😄
A iznutra...vatromet.
Godine su me tako kvalitetno sjebale da sam ćutljiva za bitne stvari. Ne pričam nikom kako sam, ne detaljišem koga sam, s kim bih, šta ću. Brbljam ja o nebitnom, a i o tome sve ređe.
Praktikujem razne metode istraživanja i nadogradnje sopstvene ličnosti, za šta sam sigurna da dvadesete i služe, potajno se nadajući da sve radim kako treba i kad treba.
Treba mi neka baba Vanga da mi kaže-Saša nije za tebe, on je švaler, lažov i tvrdoglava kukavica, Dimitrije nije za tebe jer niste na istoj talasnoj dužini. Diži ruke od njih pre nego ih digneš od sebe.
*
Položila sam farmakologiju. Od tog dana verujem da sam supermen. Sve radim s lakoćom, učim, pevam, mršavim, kao da mi je neko skinuo kočnicu, kao da mi je Univerzum potvrdio svoje postojanje ovim redom: idealan profesor, idealna pitanja, idealna ocena. Sreća od koje srce iskače iz grudi. Težiću da taj osećaj zadržim što duže.
*
Putujem svom gradu i nadam se da ću ga sresti. I on mi je pre 6 dana rekao da ga nijedna neće voleti kao ja. Jeste, osim što ga nisam volela, i što mene nijedan neće zajebavati kao on. Čudne su te ljudske relacije u dvadesetima...Muškarci teže da te iskoriste, prijatelji da se okoriste, a ti ranjive duše i polovnog mozga ostani normalna u svemu tome i guraj kroz maglu gde te put nanese.
*
Bojim se izbora koje pravim. Šta ako su pogrešni? Sigurna sam da ću, čitajući ovo za 10 godina, reći ovoj sebi-e, ćurko jedna. Pa onda sijaset saveta koje ova Ja ni ne sluti. Šta bi sve trebalo uraditi i reći drugačije. Preostaje mi samo da saznam..
U tome je sigurno i lepota putovanja. Nemaš blagog pojma šta te čeka iza ćoška!😄
