Možda postoji nekakva molitva koja sve rešava i sve oprašta...Možda i u kockama uzidanim u drumove živi nekakav nemir neprestan i dug.

Tata,deda,brat.

Mika Antić i Đole Balašević.

Jedini muškarci na svetu koji su uvek,uvek bili tu za mene.

Previše glasan kafić i prevelika tišina između nas naterali su me da sumiram ono što me iz dana u dan zbunjuje kod tebe-razočaravaš me.

Kad sam se drugi put srela sa tvojim smeđim očima,priznajem,i ja sam pomislila da ,,ima tu nečeg''.Pa,ko još dvaput sreće iste oči i zaljubljuje se u njih,a da za to ne postoji neki veliki nebeski razlog!?I...Zaista sam želela da to bude nešto posebno.Želela sam da se svađaš sa mnom strastveno,da se miriš još strastvenije i da želiš da svaki slobodan trenutak provedeš sa mnom.

Želela sam da te zovem u sred noći uplakana i da mi,dok ne zaspim,govoriš da će sve biti okej.Da me rasplačeš lepim iznenađenjima redovno,da ti je stalo do toga kako se osećam...Da ne možemo jedno bez drugog,i da svakodnevno gradimo uspomene ,,za kojima ćemo kasnije žaliti''...Naše uspomene.

Želela sam,Nebo zna koliko sam silno želela...

Ali,rekoh to jednom da želim da dobro zapamtiš da se kod mene,nakon ujedanja i halapljive borbe za neki san,javlja hladnokrvnost.

Postane mi svejedno.

I onda pustim da tvoja ruka bude u mojoj samo da bi je zagrejala,i oči mi više ne sijaju u mraku.

Nemoj da dozvoliš da se to desi,molim te samo još ovaj put.

,,Možda postoji nekakva molitva koja sve rešava
i sve oprašta.
Možda i u kockama uzidanim u drumove živi nekakav nemir neprestan i dug. 
Ali,šta ćemo kad nas ima i ovakvih 
koji uvek ponovo moramo da cvetamo
kao bašta
od aprila do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo u krug.
Šta ćemo 
kad smo se mi trudili sve da razumemo
a nismo sve razumeli?

Šta ćemo kad smo pošteno navlačili bezazlene grimase
na oljuštena lica?
Šta ćemo 
kad smo silom u sebi davili grmljavine
i šumeli,
ali nakazno šumeli,
nepromišljeno razapeti između račundžija
i samoubica?
Da su mi opet one stare, zadimljene godine, 
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i drveću u kosu vezujem duge.
Ili da širim ruke-neka se slapovi neba 
na mene s urlikom ruše.
Svraćala bih u jednu divnu krčmu 
na drumu odavde do tuge
gde su stolovi burad baruta,
a gosti smeju da puše.
Javno bih okolo pričala da sam toranj, 
da strah za oblake značim,
i trčala bih niz polja
da se s matorim šumama rvem.

Uopšte,
lako bi mi bilo da se igram ludosti
i u sve dane žmureći zakoračim,
pa posle,
kad se osvrnem,
da pljunem na katastrofe
koje su pretile da me zgaze i smrve.
A ovako, 
u meni sve vreme škrguće
jedan neugledni Don Kihot
i ja bih večito da se borim!
A trube su pretopljene u čajnike. 
Sad ponovo samo violine sviraju.

Svake večeri tempiram krevet i budilnik
i opet nikako da izgorim,
jer i mine su postale starije i pametnije,
pa prvo dobro razmisle,
a onda – ne eksplodiraju.
Pustite,neka za mnom kao slučajno 
mašu zelene ruke granja.
Pustite,neka na mene pljušte svetovi. 
Moram da kisnem ovako nerazumna.
Oprostimo se od nekih stvari običnim gestovima 
i odlutajmo bez osvrtanja.

Sačuvajmo oči za nove neke svetlosti
sto se ljušte kao cvetovi
iza prvih šuma.

A kad me budu proneli
govoriće se kako je umro jedan jablan
koji je svakog jutra brstio visine,
pa je svu njušku zvezdama pozlatio.
Ispašće 
kao da nisam živela do bedara u mulju
u barama zelenim.
Najzad: 
ako izbrojimo na prste,
- svima se isto hvata.
Mojsije, 
onaj što je rasklapao mora
i izmišljao obećane zemlje,
zakonodavac i pesak
i ukrotitelj hlebova,
Odisej, 
onaj što je svisnuo od zevanja i dosade
kad se vratio,
i ja, 
- svi mi smo na kraju posteno udešeni.
Izmisliće da smo vodili drvorede,
a bili smo samo procvetali čiviluci
za sušenje odranih koža.

Izmisliće da smo u dahu nosili svežine,
a bili smo ustajali u svojoj nespretnosti,
odeveni u nakazanu koru.
Ništa mi nismo uticali na jutro 
da se ne presijava kao oštrica noža.
Živeli smo, 
i sa životinjskim smislom za praktično
organizovali zanimljive programe
za telad koja čekaju,
dok smo odraslima vezivali za gubice
korpu ćutanja
uoči poslednjeg velikog crvenog mukanja
u zoru.''