Mama i tata.

Volim vas.
Hvala vam što postojite.
Hvala što dajete sve od sebe da u ovom šugavom vremenu sačuvate prisebnost da bi nama davali snagu.
Hvala, mama, što si me rodila.
Hvala, tata, što si mi priuštio najbolje detinjstvo u životu.
Obećavam,
jedino vas dvoje
nikad
nikad
nikad
nikad
nikad
nikad
nikad
nikad
nikad
nikad
neću izneveriti.
Nikad.

Beras.

Pitam se da li još uvek posećuješ moje blogove...
Imam još jedan, novi, možda si ga pronašla, možda ti je Milana rekla.Možda i nije, jer ga ni ona ne čita.
Devojko koja ne želi da deli svoje misli sa svakim.
Danas mislim na tebe. Često mislim na tebe, zapravo, pitam se kako si i živiš li bar ti svoju bajku.
Uplašila sam se naše sličnosti, videla sebe u tebi i oterala te, verujući da je tako bolje.
Umro mi je neko drag, sa Bloga, a to nemam kome da kažem jer niko ne shvata da su i ljudi koji pišu blogove stvarni. Poznavala sam je od 2007. , i kad to kažem-to i mislim, zaista poznavala, iako ne stigoh da je sretnem uživo.
Ne stignemo tako mnogo stvari, a onda patimo kad više nemamo čak ni priliku da stignemo.
Ta žena je učestvovala u mom odrastanju, i neretko se vratim na njene komentare kad ne znam šta ću sa sobom, ni ko sam, gde sam.
Kao sad.
Da mi nije hemije i majke i druga koji me zove:,,Ljubavi'', i tebe o kojoj razmišljam kao o ,,dragocenosti u zalagaonici današnjeg ludila'', verovatno ne bih imala u šta da verujem.

Osim u zvezde.

Znaš već...

Nadam se da si dobro, čitala ovo ili ne.

Half past ten

Konačno znam šta hoću.
Zapravo, ne znam u potpunosti, ali sam prilično sigurna da sam na dobrom putu da to saznam...
Previše toga me je razočaralo, i za sve sam krivila druge, a zapravo sam sama bila kriva. Jer sam uvek težila da volim ceo svet i zbog toga u svoje mesto iz bajke puštala previše nevažnih ljudi, i dozvoljavala im da mi otimaju deo po deo, dok mi nije ostala samo mala barka...Kao u priči, je l'...

James Blunt u krug.

Da nemam grižu savesti(unapred), sad bih zapalila cigaru i pustila je da mi prošara pluća, gledala je kako dogoreva i tresla pepeo onako kako najviše volim u malu porculansku pepeljaru na stolu.
Da sam sve naučila, ležala bih na leđima i sanjarila. Sve manje vremena imam za to, i sve mi više nedostaje. Legnem i posmatram plafon iza kog se otvaraju nova prostranstva...

Za divno čudo, nisam ljuta, čak ni razočarana. Mnogo vrednih ljudi sam upoznala u životu, i od svakog od njih ponešto naučila. Sad samo idem kroz život prihvatajući sve takvo kakvo je. Baš onako kako bih želela da mene prihvate, čim prva shvatim kakva sam to zapravo.

Večiti sanjar, večita budala koja veruje u bajke.

Pardon, ne u bajke...
U nekog ko će mi ih ostvariti.