Shut it down.

Haha.

Uplašio bi se kad bi znao sve.

Haha.

Odselio bi se i prestao da postojiš.

Haha.

Smešno je.

Samo još godinu dana da me razočaraš i saznaćeš.

Baš sam kul.

Haha.

*

Otišao je. A sa njegovom mamom samo što nisam ugovorila i koja će kojim danima da kuva ručak.

Slatko je.

*

Otišao je. Sad u okrugu od 60km nema normalne osobe s kojom bih mogla da razgovaram.

Pročitala sam Jedan od onih života i počela Dž.K.Rowling. Kakve god to veze jedno s trećim imalo. Balašević negde u pola knjige kaže nešto tipa-svi oni misle da su Homo Sapiensi, a ja skoro nijednog nisam sreo.

*

Volim Balaševića. Ne volim sebe kad pišem nabacano. Volim Milanu i Tijanu jer putuju. Ne volim Katarinu jer zanoveta. Volim tatu jer je bolestan. Ne volim doktore jer će na operaciju. Volim mamu jer nisam glupa. Ne volim ostatak sveta jer upravo to jeste.

*

Stop.

Make me a cupcake.

Hoću da šetamo pored reke i da imamo crnog mačora koji će spavati na kolekciji Koeljovih i Andrićevih khjiga, odmah pored Balaševićevih albuma koje ćeš mi pokloniti za dvadeset sedmi rođendan uz plišanu ovcu-privezak za ključeve i dve karte za krstarenje Mediteranom.

Sa mnom je naporno. Ja sam sve već isplanirala. Najneočekivaniji poklon očekujem deset godina unapred.Moraćeš da budeš stvarno poseban. Moraćeš stvarno, stvarno da se trudiš.

Hoću da nedeljom uveče jedemo sladoled na ogromnoj terasi sa pogledom na planine. U svako doba godine. Hoću da vodimo ljubav u potkrovlju. Da živimo u Beogradu. Da sviram harmoniku.

Da imamo kuću sa bež nameštajem. Da miriše na bebe. Da nosim riblju kost. Da imam jako mršave prste i braon nokte. Nikon aparat i hiljadu slika u njemu.

Hoću ponovo da pišem kao luda. I da se smejem kao još luđa. Hoću da putujem u Pariz. Da nosim odeću sa cvetićima. Da slušam balade. Da se smejem puno i da plačem još više.

Želim.

Mogu.

Hoću!

Reborn.

Oboren sistem i ponovo instaliran.

Izbrisane uspomene.

Izbrisano sve.

Jedan poziv drugačiji nego ostali.

Jedan novi osmeh u kolekciji.

Osmeh broj sedamdeset pet.

Beba u porodici broj tri.

Uskoro.

Tako sam ponosna.

Još samo par stvari-Beograd, kafa iz Coste, jedan prijatelj i jedna srodna duša.

I san će biti upotpunjen.

*

...Radujem se kiši prvi put u životu.

ni ne putuje mi se više... samo bih trčala niz stepenice.

Fali mi decembar. Decembra je padao sneg, a ja sam, uvijena u njegovo narandžasto ćebe, jela palačinke. Naše prve zajedničke palačinke... (:

Fali mi i januar. Januara je bio tu...I februara...

Ne fale mi mart, april, maj i jun. Neće mi faliti ni juli, ni avgust. Septembar, nadam se, hoće.

Septembra će sve biti drugačije. Što se njega tiče.

Sve ostalo će zauvek ostati isto...

Ista naivnost koja me karakteriše, isti snovi koje sanjam...

Ista lakovernost i povodljivost...

Bože, hvala ti. Ne moraš se svetiti zlim ljudima...Možda samo ja tako učim lekcije, ispisane suzama.

Hvala za te lekcije, verovatno će mi nekad značiti.

Hvala za njega.

Za onaj trenutak kad spavam na njegovim grudima i u istom trenutku se oboje budimo, gledamo se dugo u oči i konačno me poljubi u čelo.

Za trenutke kad smo sami u gradu u tri ujutru i ja vrištim od smeha.

Ležim na krevetu i s leđa posmatram kako kuca nešto na fejsbuku.

Tako sam ponosna...

I tako tužna, večeras opet odlazi.