Nešto što nikada neće prestati da boli

(iliti Hronologija sećanja...)

01.09.2000. ...

Mala devojčica upisuje prvi razred OMŠ "Stevan Mokranjac".

Uči kako da drži ruku na harmonici,uči C-dur i oduševljena je svetom koji otkriva.

30.04.2004.

Mala devojčica osvaja drugu nagradu na takmičenju harmonikaša u Donjem Milanovcu,što joj gradi ogromno sapomouzdanje. 

20.04.2005.

Mala devojčica osvaja prvu nagradu na regionalnom takmičenju mladih harmonikasa u Zaječaru.Upoznaje profesorku Jelenu S. i jos puno značajnih ljudi iz sveta muzike koji su oduševljeni njome.Prvi put se oseća uspešno i srećno.Istinski srećno.

21.03.2005.

Mala devojčica osvaja treću nagradu na međunarodnom takmičenju mladih harmonikaša "Zvezdane staze" u Kragujevcu.Profesor i roditelji su oduševljeni.Stiče još prijatelja iz cele Srbije.Oslobođena je završnih ispita i dodatno dobija pohvalnicu iz skole. 

15.04.2006.

Mala devojčica osvaja treću nagradu na takmičenju harmonikaša Borskog i Zaječarskog okruga u Knjaževcu. 

01.09.2008.

Mala devojčica uspešno polaže prijemni ispit i upisuje prvi razred SMŠ "Stevan Mokranjac",odsek harmonika.Završava prvu godinu kao vrlodobar đak muzicke,i odličan gimnazije...Zatrpana je obavezama ali se oseća ispunjenom...

01.09.2009.

Mala devojčica polaže ispit za prenošenje predmeta i prebacivanje na teoretski smer SMŠ.Teško je,ali obećava sebi da će uspeti,u inat svima koji ne veruju u nju.

sredina oktobra 2009.

Mala devojčica se,posle dugog i mučnog razmišljanja,ispisuje iz SMŠ,napravivši time najveću grešku u životu.

Nekad su maglovite noći jednostavno previše guste...

Nekad nas stignu sećanja i previše zaboli.

I,ovog puta,Mala devojčica ne ume da se nosi sa tim.

Znam,u prošlosti se ne živi,ali prošlost jeste moj život...

Ovde,danas nemam šta da tražim.

Danas se više ne prepoznajem,užasno boli i suze uporno teku,a ja ne znam šta da radim.

Ne umem više da se izborim sa tisinom.

*

Pogubljenost,mrak,siluete koje guše...

I milion užasno mučnih pitanja:"Zašto?Kako?Je li moralo?" 

Nije moralo...

Gledam neke naše slike od pre,čuvam ih u posebnoj fioci i ne dam nikom da mi dira uspomene.

Moje uspomene...Zgažene,bezvredne.

Snovi zaustavljeni na pola.

A ko zna kako je moglo da se zavrsi...

Upropastila sam svoje snove-a to je nešto najgore što čovek može sebi učiniti.

(napisano 23.11.2009.,

sad postovano jer ritualno zaboli

na svakih mesec-dva...)

Baloni od sapunice

Igrala se sa najslađim jednoipogodišnjakom na svetu kada je on svojim mini-prstićem pokazao na njenu policu sa uspomenama...Tamo se,između par osmomartovskih ruža,tri plišana medveda i gomile čestitki i sličica,skrivalo plastično roze slonče kroz čije se telo providila drška sa krugom za pravljenje balona od sapunice.

Nasmejala se setno na splet uspomena koje je izazvao taj malecni predmet,a zatim ga je uzela i otrčala da napravi dovoljno dobru sapunicu.Kad se vratila i počela da pravi balone duginih boja,mališan ih je,skačući po sobi i praveći zvuke kao što su ,,tik'' i ,,buć'' sa ogromnim oduševljenjem dodirivao zatim se okrećući da ih potraži na podu.

Nakon što mu je kap sapunice ostala na ruci,zagleda se začuđeno i tužno shvati da balona zaista nema,ali ubrzo potom nastavi igru kao da ga ništa nije omelo.

Ona ga je sa strane posmatrala diveći se tim plavim majušnim okicama i mirisu bebi sapuna koji se širio oko njega...I pokušavala je da stavi sebi do znanja da su samo ti pokreti nevini,da je samo takvo ponašanje čisto i božanski,da postoji nešto lepše i važnije od stvari koje su je danas mučile.

Ali,odmah pošto su malecne usne zevnule par puta,a zatim spustile najslađi vlažni poljubac na njen obraz i krenule na ,pavanje',njene oči su povratile sivu boju...

Međutim,nastavila je igru sa balonima-sad se ona ponašala kao malo dete i nikome to nije smetalo,posebno ne deki koji je po podne svratio da je vidi.Duvala ih je smešeći se,što zbog njih,što zbog prizora deke koji je,želeći da joj udovolji kao što je poslednjih 17 godina samo to i činio,trčao levo-desno po sobi pokušavajući da dune balon u njenom pravcu,i ljuteći se na njega kad pukne.

Onda su zastali,a ona je prišla i zagrlila ga veoma jako,propinjući se na prste kako bi mogla da mu prebaci ruke oko vrata.

,,Volim te,ti si najbolji deda na svetu!'' rekla je skoro se gušeći,što od snage koju je sama upotrebila u tom zagrljaju,što od emocija koje su je preplavile u tom trenutku.

A onda ju je on povukao od sebe,zagledao se duboko u njene plavo-zelene oči i prošaputao:,,Molim te,obećaj mi da nikad nećeš da porasteš.''

Climbing

Čokolada ,,Najlepše želje'' u minijaturnom pakovanju.

Sa ukusom jagode.

I vaza prepuna belog jorgovana,

i mamin zagrljaj.

I crveno nebo u suton,sa nijansom teget i bele.

Magija.

Lepa.

Opet sam noćas sanjala kako mi muškarac govori da sam lepa,a onda me pritiska,guši,ja se otimam i vrištim,a zatim se naprasno pojavljujem u otvorenom bioskopu,gledam u prazan ekran sa kutijom sladoleda u ruci,trudna.

Onda se budim,ugledam ovu sliku na ekranu i zamišljam se kao princezu koja ume da obasja svaki kut prostorije u kojoj se nađe,koja spava iza gomile baldahina na zrnu graška,tanana i nežna kao pero.

I odjednom volim svoje bucmaste obraze,volim svoja zakrivljena kolena,crte koje mi se pojave preko butina kad dugo stojim,svoju svetlo smeđu kosu sa nijansama crne,nokte koji su konačno narasli dovoljno da mi privuku pažnju svaki put kad spustim pogled ka rukama;volim i svoju  debelu donju usnu koja se tokom razgovora prečesto krivi praveći neke sopstvene grimase.

I prćasti nos kojeg će neko jednog dana obožavati da ljubi u jutra poput ovog.

I svoje veoma tanke obrve,i lepu nisku belih zuba koji se savršeno slivaju u osmeh.

I volim svoje srce,dovoljno veliko da u njega stanu sva ružičasta praskozorja,osmesi i sve tuge ovoga sveta.

Volim činjenicu da postoji moj neko ko će me gledati istim ovim očima i voleti me onom ljubavlju kojom ću ja voleti njega.I volim se jer nikada neću prestati da verujem u to,ma koliko me život i tuđa iskustva demantovali-ja sam stvorena da volim,da čuvam,da ljubim.

Moje ruke su stvorene da grle,da nose,da ljuljaju.Da maze i praštaju.

Moj san je stvoren da se sa nekim podeli.

Ustajem sa stolice,podvlačim je pod sto,pritiskam play i uz Moon River  se vraćam da dosanjam.

-Lepa si!

Lepa.

Vlasina,odmor i moja tišina

,,Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo što osećam,
morao da ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.''(Mika) 

   Jutro.Ustajem rano,protežem se i ,još uvek usnula,pomeram bele vezene zavese u jednu stranu,da bih otvorila prozor i pustila svež planinski vazduh u sobu.Tri kreveta-mamin,tatin i moj.Dva su prazna i uredno prekrivena teškim jorganima u prugastoj navlaci,koje pamtim još otkad sam bila dete.Nameštam svoj,budim batu koji je u sobi pored,tatinoj ,,momačkoj'',uzimam namirnice za doručak iz kuhinje,obuvam se i krećući se najsporije moguće prelazim preko dvorišta.

   ,,Poljski'' wc,kojeg odavno niko ne koristi,još uvek se ponosno uzdiže iza te kuće.

Ispred njega,štala.Gornji deo ograđen nakrivo složenim daskama pun je sena koje tako stoji već 11 godina,jer posle smrti bake niti je pražnjeno,niti korišćeno.

Donji deo,u kom su nekad skakutala telad i kukurikali pevci,takodje je prazan.Jedan deo kod pojila ispunjen je drvima za ogrev,drugi je ostavljen onako i nije diran,nikada.Oduvek sam se plašila te štale,ne znam zašto.Ulazila sam sa čikom nedavno,ali to mi nimalo nije odagnalo sumnje da u njoj,sem uspomene na baku,ne sme ništa da se nalazi,pa ni ja.

   Zatim prazan deo dvorišta u kom su parkirana kola i ,stara',manja kuća u kojoj smo preko dana.Odskora je ta kućica proširena i u njoj se,pored stričeve sobe,kuhinje i špajza,nalazi i spojena dnevna soba sa starim krevetima(najudobnijim na svetu) i šporet na kome su još baka i deka kuvali.

   Tamo već tata i stričevi pored založenog šporeta piju prvu jutarnju kafu.Slede šale na moj račun i obavezni poljupci u obraz.I ništa mi na svetu nije draže od tog prizora-kad zbog raznih okolnosti ne vidim strica godinama,a onda zajedno dođemo ovde,ostanemo najmanje nedelju dana i ispričamo se da bismo shvatili da se nijedno od nas nije promenilo i da se volimo za trunku više nego ranije.

   U toku dana uglavnom imamo gomilu gostiju,nekako ljudima sa sela ne promakne da obiđu ,,građane'' i čuju šta se događa kod nas,mada se ni mi ne žalimo-tišina prija,ali samo u normalnim i umerenim granicama,naravno.

   A onda dođe veče,tiha noć bez gradske vreve,automobila i glasova.Ja i najmlađi stric se,po običaju,smestimo u krevet ispred televizora,gde gledamo filmove sve dok nas umor ne savlada,i zaspimo tako zagrljeni i nasmejani.

   Često obiđemo jezero,ili napravimo piknik.Uglavnom,sve ono što u gradu nikad ne radimo.Zato živim za odlazak tamo...I drži me to raspoloženje još par dana,dok svetla aura ne zagasne od gradske vreve.

    Pisaću o ovim danima još malo...O potocima koje pamtim od svoje pete godine,o baki koja mi nije rođena,ali kao da jeste otkad moje nema,o žurkama i mentalitetu ljudi sa Vlasine,o snovima i maštanjima koja su ostala na starom stolu od breze,pisana dečijom rukom.

Pisaću,dok ne ispari.

,,Bistar dan,ja kao planinska reka,kao puštena  s lanca,kao lakša od vode pružam ruke,dodirujem stvari-to je poseban obred..I postajem sigurna-da,to je stvaran svet oko mene,to je ovde...''