Pola šest ujutru.Mala Devojčica mehanički primače usnama semenku suncokreta,ostavljajući na njima još jedan slani trag.Oko nje prosuta so,kao i sitne crne ljuspice koje se pri svakom pokretu lepe na njene ruke i bosa stopala.Noćas ponovo nije spavala.Nešto lupnu ispod prozora,a ona se blago trže i samo bezvoljno nastavi da jede.U tom trenutku ponovo poče da razmišlja...
Fali joj šešir.Jedan od onih srednjih,damskih,u roze ili krem boji sa upletenom mašnom sa strane.Želela bi da ga stavi na glavu preko svoje talasaste smeđe kose uvezane u laganu pletenicu,i njime sačuva od sunca sve divne misli koje se u toj glavi rađaju,svakodnevno.Kad ga jednom stavi,ne bi ga više ni skidala iz straha da joj se misli i uspomene ne raspu po užarenom letnjem asfaltu i otkotrljaju u Zaborav.Zaborav je ono čega se Mala Devojčica najviše plaši...
Sad zažmuri na tužnu pomisao o Zaboravu,i jedna semenka joj ispade iz ruke.Zatim je zbunjeno,sada već sivim prstima,potraži po frotiru oko sebe..Pronađe je i vrati se svom čudnom razmišljanju.
Treba joj,pored šešira,i jedna lepa,svilena marama u istoj boji.I ona pogleda na roze odsjaj sa svog vrata...
Kliznu suza,pa još jedna.
Zbrka u glavi je natera da se pomeri,i ona prosu sve semenke na pod.Već se oseti beskorisno dok je skupljala sve i vraćala natrag u belu činijicu ukrašenu ružicama...
Ruže.Ponovo grč.Danas je prošla pored nekoliko ružičnjaka.Nije se usudila da ubere sebi ružu.Razmišlja o tome kako na ruže neće biti pripremljena još dugo.
Kao ni na Sergeja Ćetkovića,i roze srca.
Skida ogrlicu i pažjivo je spušta u malu,šarenu kutiju.
Sviće.
Нема коментара:
Постави коментар