''Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.''

Srećna sam. Zaista srećna. Nekako zrelo srećna, onako kako nikada nisam bila.

Smelo mešam zelenilo svojih očiju sa svetlucavo plavim nebom i žutim lišćem.

Osmehujem se nijansi koja iz toga proizilazi.

Sve kockice su savršeno uklopljene, mozaik je konačno dovršen.

I sad kao da sam uživa u raznolikosti svetova koje sadrži, u raznolikosti lepih, isključivo lepih uspomena koje ga ispunjavaju.

Hvatam sebe kako ne marim ni za oktobar, ni za sezonu kiša. Zima je ono što mi prsti, već sada promrzli od vetra, očekuju. Kažu da će biti najhladnija ikada, a u mojoj glavi već slika bakinog smeha dok se deka i ja valjamo po nanosima snega u dvorištu...

Opija me toplota. Čudno je kako ova mala grejalica uperena u sama stopala nikada nije umela da me zagreje kao što to ume razmišljanje o porodici ovih dana.

Šesti oktobar je bio poseban jer sam stricu ulepšala život jednom tortom, prvom koju je ikada u životu dobio. Ne postoji novac kojim biste mogli da kupite osmeh koji mu je izmamila moja čestitka uz veliki zagrljaj,a koji od njega nikada ne biste očekivali. Takođe, radost koju je doneo današnji dan- jednom divnom čoveku još divnija žena na svet je donela zdravog i lepog sina, i time usrećila ne samo njega i sebe, već i nas koji ih poznajemo i znamo da su, ako neko zaslužuje taj blagoslov sa Neba, to definitivno oni.

Danas će se tek desiti lepe stvari, znam... Ne marim više za kišu. Neka pada. Uzimam iz ormana svoje gumenjake sa belim cvetićima, i stajem u red za šljapkanje.