Matura. Još jedna stvar u nizu onih koje izgledaju mnogo bitnije kad ih neko drugi proživljava.
Buđenje iz uljuljkane stvarnosti koju nam roditelji grade svih ovih godina. Šok za svest koja je ubeđena u to da nikad ništa neće morati bez njih.
Zbunjeno sam se smeškala dok su me ljubile tetka, baba, deda, prijatelj, prijateljica, kum, kuma, moja mama, njegova mama... Želela sam da ih pitam šta treba da radim, ali verovatno bih delovala smešno i smotano, pa sam se ćuteći preslišavala u glavi pokušavajući da zaustaim drhtavicu koja me je obuzela.
*
Devojka iz moje generacije ima rak. Na maturi se pojavila sa šeširom, a opet, bila je tako zanosna i najsrećnija od nas. Jedna se mrštila zbog kose, druga zbog lošeg manikira, treća jer je žuljaju cipele...A ona se smejala voleći život sa neke uzvišenije pozicije, zanemarujući materijalne stvari, srećna što je tu, sa nama. Vreme ubija čitajući knjige. Pokušala sam da zamislim kako bih se ja ponašala kada bi mi ostalo tako malo od tako divnog života. Možda i puno. Ona to ne zna. Rekla sam I. :,,Volela bih te više, mnogo više.'' Rekao mi je da ne lupetam i da ne razmišljam o tome. Zašto da ne? Možda bismo mogli da u ,,najgorim'' životnim trenucima pomislimo na to kako je život tu da bismo ga živeli, a ne gurkali u stranu dok gubimo vreme na gluposti.
*
Svakako bih ga volela više. Onda kad mrtav umoran posle petočasovne straže po kiši ipak ima snage da me sasluša do kraja. Kad me zove i govori mi da me voli, a ja se durim. Večito se ja nešto durim...
Volela bih ga i onda kad laže, odnosno obećava ono što ne želi samo da bih ja bila srećna.
A najviše bih ga volela u ovakva jutra kad imam neizmernu volju da uradim nešto sa svojim životom, a on dovoljno ljubavi da me u tome podrži, pa me pozove tačno u 8 i kaže
:,,Naručili ste buđenje. Tačno-je-osam-časova-i-trinaest-sekundi. Vreme je da ustaneš, mišu mali...''
