Možda sam mogla da naučim još ta dva jedinjenja
možda sam mogla da ne padnem ispit
četvrti put.
Možda treba da uzmeš časove, kaže mi.
Nikad nisam uzimala časove
najpametnije dete u ulici
najambicioznija gimnazijalka
najborbenija Mala Devojčica...
Možda
se ona udavila
u lažnoj slavi
možda su joj vezali crven konac
a možda se samo uplašila silnih suza
i pobegla
da se sakrije u nekom mraku
da čuči
šćućurena
da čeka bolji dan.
Sad tako uplašene, i ona i ja, raspolućene dve polovine koje nikada nisu bile razdvajane.
Lutam, tražim je, a možda
možda je bolje da samo sednem
da je sačekam da dopuzi
da obrišem suze i obećam joj
neću više...
malo...
Možda sam omašila nauku
trebalo je da upišem glumu
da mi plaćaju da plačem
tu bih bar bila dobra, kažem mu.
Glavu gore, kaže, on
koji nikada nije tešio, koji je sve prepuštao mami
koji nikada nije rekao:bebo tatina
mala, nežna.
Nemoj da si toliko osetljiva,,,Tek će te život gaziti.
A ja, molim i molim i u jednom trenutku mi se čini da ne znam ni koga, ni šta.
Nije jedan ispit, kaže, ja sam padao godine, pametna si ti, moja, naučićeš.
A ja, gušim se u napadima panike
i nikad ni prošla ispod te srećne zvezde
nikad je ni pogledala
sve na teži način
uvek to jedno
ali.
Imamo, kažu. Skupiće se. A jedu makarone na hiljadu načina, i čuvaju kokoške
i kopaju baštu
kao da će iz zemlje samo izrasti.
Smrdljivi novac, smrdljivi režim u ovoj smrdljivoj državi.
Nauči jezik, kažu, i idi, ne deprimiraj se,
samo idi što dalje.
A kako da kažem
hoću da umrem
kako da kažem neću vaš novac
za svoju lenjost
kako da kažem:na, jedi makarone, ja ću ti dušu uzeti
zbog lenjosti
Možda
samo omašila nauku
ili je pogrešan dan
možda i ne treba da mi budu blizu
plači, glupačo sama.
A možda sam, ipak, omašila život.
