Adele.

Danas mi se ne izlazi s tobom.
Ti ni ne znaš da ja pišem.Ni ne znaš da sad, dok negde tamo putuješ vozom, ja od toga pravim celu jednu priču, da smo u toj priči ti i ja i naša deca.....
Neću da imam decu s tobom.
Imala bi previše bazrazložnog samopouzdanja i premalo osećaja za druge.

Mažem nokte u zeleno i razmišljam šta da ti kupim za godišnjicu
i da li da ti bilo šta kupujem
ili da ti za godišnjicu poklonim život
bez mene.

Kažeš mi da te nerviram i da ne možeš više,
a ne daš mi da odem, iako znaš da mrzim to u sebi
to što kad počnem da primećujem samo mane
ne umem dostojanstveno da odem
i da nam žene jednog dana piju kafu zajedno.
Nego ostajem, mučim ovo
što je pre godinu dana bilo ,,maco'' i ,,kuco'' i ,,zvezdice moja.''
Mislila sam da si neko
ko bi mogao da odgovori kako se prstom dodiruju zvezde.
Ti i jesi savršen, ali nekoj drugoj.

Meni ćeš biti savršen kada nam se deca budu srela
i kad mi kaže ,,Mama, čika je stao na zebri.''
Zebre su tako magične...
A mi tako nismo.

Glumićemo još neko vreme,
ti da ja nemam 10kg više od tebe i da ti nije prokleto teško da me nosiš pijanu iz grada.
ja da mi ne smeta to što baštenski patuljci ne govore.
 A onda ćemo otići,
ja ću živeti u tamo nekoj ulici Vojvode Stepe,
ti u nekoj Skerpićevoj i u tim čudnim i nepoznatim ulicama naći ćeš
neku drugu
koja će voleti tvoje plave trenerke
i tvoju bockavu bradu
i tvoj pomalo nakrivljen nos.

I ja ću pronaći nekog koji će me voditi na Kališ
koji će mi reći ,,Lepa si'' kad imam loknavu kosu i mašnicu na temenu.
I ko će slušati balade sa mnom. I ćutati...
Samo ćutati.

Pismo Meni.

Isplači se. Udari sebi onoliko šamara koliko je potrebno, operi zube onoliko puta koliko je potrebno.

A onda pokupi sve konce koji su ti poispadali iz ruku, ako treba vrati se par metara unazad i savij ta leđa, pruži ruke i čvrsto ih zgrabi, a onda zajedno sa njima, ma koliko bilo teško, a biće, kreni punom parom napred i ne osvrći se.

Život prolazi. Imaš ovu misao sada, imaćeš je i za trideset godina. Samo je tvoj izbor hoćeš li tada biti uspešna i zadovoljna svojim životom, ili ćeš plakati nad nekom knjigom kao što to sada činiš.

Pokaži svetu da si iznad jednostavnosti i prosečnosti. Da za tebe četiri stranice nije ništa. Kao ni budućih četiri hiljada sa kojima češ se sresti. Ako imaš deset dana da naučiš 4000 stranica, uči 400 na dan. Ne uči 2000 dnevno. Nećeš uspeti.

Niko nije savršen, ali ako želimo, možemo prići jako blizu savršenstvu. Ako sad ne ispružiš ruke i dohvatiš ga ulažući i poslednji atom snage u to, ono će ti pobeći, zauvek.

Posmrtni mars klovnova

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovuci da mi pljune u lice.

Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zlocinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji nacin da se ode
bez pozdrava,
bez obecanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas chita,
cita,
kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
ili premijera u pozoristu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,

uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrusano vece
sasuseno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otecen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.

I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.

Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan os snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.

I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.

Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio,
kiriju sto sam ziveo medj ljudima.

Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.

Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.

Pljujem ja pomalo na vs,
nadmeni buduci.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.

Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.

I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.

Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.

Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.

Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao.

U destoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I cegrtaljke u sake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.

I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.

Možda.

A možda samo treba da prestanem da verujem u bajke i da opsujem, onako ,,muški''.

Još jednom.

Dodiruje mi smrznut nos vrućim prstima i osmehuje se kao da sam čudo dostojno najlepših stvari na svetu, kao da je čitav njegov život ispunjen baš u tom trenutku, kad natrontana ležim u njegovom krilu pokušavajući da se ugrejem.

Odlazimo u kafanu i smejemo se dok naručujemo ,,ono sa puno kačkavalja i gomilu pomfrita uz to'', a posle zajedno jedemo plazmu i kukamo kako ćemo se ugojiti.

Grli me na rastanku, ljubi mi bradu i nosić i želi mi laku noć.

Čudne su te emocije. Otkriješ kutak u sebi za koji nisi ni znao da postoji.

Pitam se gde sam nestala. Već sam pogledala ispod svakog prekrivača i iole izdignute površine. Čak i u najmračnijim uglovima prostorija u kojima sam nekad postojala. Ni tamo me nema.

U onim danima kad su me retki viđali, pričalo se da govorim neke baljezgarije, da verujem u neke stvari koje nazivam Bajkama, u neke nedopustive maštarije koje nikad neću ostvariti. Kažu da sam se smejala kišama i počinjala da kreiram svoj stil odevanja, da sam zavolela cvetiće i nežne boje.

Pričaju da sam najčvršće verovala u Snove, ponovo neke stvari za koje Oni nisu čuli i kojima ne pridaju mnogo značaja. Da sam garantovala da nikada neću posustati u ostvarivanju svoje divne budućnosti, da sam govorila da je San samo zastor za koji ću jednog dana shvatiti da nije nacrtano platno koje pokriva crnilo da mi zamaže oči, nego je prozirna zavesa koja samo čeka da je pomaknem rukom i uplovim u svet koji tako dugo čekam i koji zaista zaslužujem...

Okretali su glavu na suprotnu stranu i, što očima, što pokretima ruku, govorili jedni drugima da nisam vredna pažnje, da sam samo jedan od Izgubljenih, crnih kamenčića u gomili njih, savršeno Belih...

Odlazili su, jedno po jedno, dok mi još samo rogovi nisu virili iz ogromne kućice u koju sam, pretpostavljaju, strpala sve te Bajke, i Snove, i svoje lude oči i te cvetiće i roze i bele oblake, zato se kućica i proširila i sa mukom sam je teglila levo-desno...

Mislili su da me nikad, čak ni da hoće, neće izgubiti iz vida, jer mi je ljuštura tako primetna, šarenolika i upadljiva... a onda sam, jednostavno, nestala.

Prvog dana su se čudili i osvrtali ne bi li me ponovo spazili, bila sam deo njihove svakodnevnice i pomalo im je bolo oči to što moj nedostatak nešto tu menja. Ali već sutradan su nastavili svoju učmalost, zaboravivši da sam ikada, u njihovim krupnim i važnim životima, i postojala...

Samo Ja Se još uvek tražim. Da pitam kako sam nestala i saznam gde sam, zapravo, sada.

Danas hoću da objavim prazan list papira.

Da li su to stvarno bili bolji dani, ili smo to bolji bili mi?

Spadam u grupu onih ljudi koji....

ma, zapravo i ne znam šta hoću da kažem. Nervira me to što nema nikog ko zna da recituje Balaševića, ali, s druge strane, nema ni nekog ko to ne zna.

Obožavam samoću kad je sama prizovem.

Spadam u grupu onih ljudi koji bi radije ostali sami nego da imaju lažne prijatelje.

Jedna je sponzoruša u pravom smislu te reči. Druga nema mozak te samo ide za prvom. Treća , četvrta, peta, šesta i sedma su još uvek zajedno, samo bez mene...Ne znam kako su se ta prijateljstva prekinula. Valjda su one prestale da budu različite i samo se utopile u masu a ja sam nastavila svojim tokom. Onim istim, dugogodišnjim.

Sad sedim ispred ekrana, slušam Balaševića i razmišljam o Beogradu. Ako ovde imam jednog pravog prijatelja i jednu osobu koja me voli, a ako je proporcija broja mojih sugrađana i Beograđana 1:100000, možda će se tamo naći bar 10 pravih prijatelja i bar 10 osoba koje će me voleti? U stvari, ne. U drugom slučaju ipak je dovoljan samo jedan.

Želim da se skoncentrišem na pripremu prijemnog i da budem srećna što više nemam lažne prijatelje. Nisam neko bez dlake na jeziku ali jesam neko ko uvek vidi koliko je sati. A kazaljke mi danas žele sreću.

Sad sedim ispred ekrana, slušam Balaševića i čekam da se moj vojnik vrati sa dežurstva. On uvek ima vremena za mene. I uvek po jedan zagrljaj, najudobniji na svetu.

On je Moj Razlog, u stvari...

Moja mala unikatna dragocenost u zalagaonici ovog ludila.

Da li je male bebe roda donela ili su se izlegle iz glavice kupusa? :)

Najprvija slika našeg malog porodičnog ponosa :)

I tako ja dobih sestru, kiflu od 3,5 kg napravljenu od šećera i sna :) I ljubavi :)

Hvala stricu i strini na ovom malom paketiću! Već za par dana ću moći da je gnjavim ^^

Porodica.

Prignuo sam se da ga poljubim u ruku, svi sinovi tako cine, ali nije dopustio, uhvatili smo se za misice, kao poznanici, i to je bilo najbolje, izgledalo je prisno a nije pretjerano. Ali kad sam osjetio njegove ruke, jos jake, na mojima, kad sam iz blizine vidio njegove sive vlazne oci, kad sam prepoznao njegov krepki miris, drag mi od djetinjstva, zaboravio sam na svoju i njegovu zbunjenost, i djetinjim pokretom prislonio glavu uz njegova siroka prsa, odjednom raznjezen necim sto sam mislio da je davno nestalo...

Trajalo je to samo trenutak, i jos dok suze nisu pocele ni da se suse, zastidio sam se tog smijesnog djetinjeg postupka, jer nije odgovarao ni mojim godinama ni odjeci sto sam je nosio. Ali sam, zacudo, dugo poslije pamtio tu stidnu slabost kao beskrajno olaksanje: na cas samo bio sam izdvojen iz svega i vracen u djetinjstvo, pod neciju zastitu, oslobodjen godina, dogadjanja, muka odlucivanja, sve je bilo predato u jace ruke od mojih, bio sam divno nejak, bez potrebe za snagom, zasticen ljubavlju koja sve moze.

M.Selimovic