Uzvičnik.

Eto, desila se ta stvarčica koja me je pokrenula.

Sitnica je, zapravo sklop sitnica, ali moj život je sada taaako savršen da moram zabeležiti ovaj trenutak i obavezati sebe da post NIKADA ne obrišem da bih se prisećala ovog osećaja kad god se osetim najružnije na svetu.

Prvo, počela sam da vozim :) Iz straha sam odlagala to jako dugo, ali danas sam konačno uhvatila volan u ruke, i osećaj je najfenomenomenomenomenalniji na svetu :)

Drugo, nisam imala internet nedelju-dve i real life mi je pokazao sve svoje lepe strane, pa ne planiram da ponovo postanem zavisna.

Treće, sve u školi i sa drugarima i sa Njim je savršeno. Šta da vam kažem, izgleda mi je oduvek trebalo samo da nađem osobu koja će mi, kad se uplašim, napisati: ''Znam te, treseš se sad, ali nemoj, jaka si, biće sve okej. Verujem u tebe, oduvek sam, i zauvek ću.''

Ima Boga.

I'll be ok, just not today.

Mučili su je snovi, odjednom je skočila i pala natrag u krevet lupivši glavom u jednu od igrački koje su joj bile oko jastuka. Sanjala je da jedva hoda kroz gomilu odsečene sede kose u nekoj ulici. Preskakala je, jedva je uspela da se izvuče, a onda su neki ljudi počeli da je jure...

Psihički pritisak je preveliki. Iako nema stvari koja joj loše ide u životu, ona uvek pronađe nešto zbog čega će brinuti. U poslednje vreme se jako olenjila.Danima ne ustaje iz kreveta. Izvlači se na prehladu, a neće kod lekara.

Zna da bi joj bilo bolje kad bi samo podigla roletne i razvukla usne u osmeh.Ali, tako malo snage ima za bilo šta i radije će ostati u toj sobici sa već ustajalim vazduhom i par zračaka sunca koji se probijaju kroz poluotvorena vrata...

Pogledala je na sat. 03:40... Svejedno je, neće zaspati opet. Nikad nije mogla da zaspi kad se jednom probudi. Prevrtala se po krevetu i konačno pritisla dugme na daljinskom. Na nekom TV programu Mocartove kompozicije. Proteže se i dopušta da je tonovi obuzmu, opušta mišiće i posle ko zna koliko vremena, udiše duboko.

Plače. Zapisuje: ''Bravo, oborila si rekord. Cela dva dana...''

Ustaje, strpa u usta veliki komad torte koja je ostala na vitrini pored kreveta sinoć, zgrozi se od prejakog ukusa šećera rano ujutru, a onda nastavlja sa jelom. Spušta glavu ka stomaku i butinama i pomisli: Najgore je što nikada neću imati volje...nikada.

Otvara prozor.

U sobu ulazi bljutav miris zaprške iz nekog od susednih stanova. 

Strese se.

Vraća se u krevet i pokriva preko glave.

Misliće o tome sutra.

Nema meni jedne strane dok si ti na drugoj strani.

Ne piše mi se, uopšte.

Imam kijavicu, i jedino sam lepo raspoložena zbog sunca, iako ga već tri dana gledam isključivo kroz prozore koje bih, budirečeno, još više obrisala sad, da se cakle.

Raspoložena sam tačkasto, što bi on rekao. To je ono raspoloženje kad stavljam puno tačkica na sve što napišem, jer posle dužeg vremena umem da izrazim osećanja samo jednom rečju.

Kad smo kod toga...Zanima me šta on radi sad. Da li može da spava? Ili se nervozno prevrće po krevetu i stalno šmrče i čeka da mu se smanji temperatura. Da li misli na mene? Da li nešto sanja?

Nema veze. Ionako će mi reći odmah ujutru.

Čudan je osećaj, videću ga posle tri nedelje... K. kaže da ću, kad ga budem zagrlila, osetiti da vredi sve ovo čekanje. Ja još uvek ne znam. Bojim se samo da ga tamo neki drugi ljudi nisu promenili i da mi neće doći isti. Dok sam se okretala danas po krevetu, razmišljala sam o njegovom licu...Nedostaje mi njegov osmeh. I osećaj kad lupi glupost, a ja počnem da se smejem i onda pokušavam da se zaustavim jer mislim da sam ružna onako iskežena.

Nedostaje mi da znam na kojoj strani kreveta spava.

I da mi čuva mesto do zida kad odem kod njega.

Sve mi nedostaje...

Možda sam zato i bolesna. Nostalgija :)

Možda zato i nemam volje ni za šta.

Još tri dana.

Kroz ta mesta razna, lica gledam prazna.. krijem te u uglu oka svog.

Noćas bih psovala.

Da je on tu, slušao bi me i smejao se.

Možda bi me podsetio da sam baš juče tristapedesetsedmi put obećala da ću se odvići od te kočijaške navike.

A možda bi mi samo dunuo šiške i poljubio me u čelo.

Budalica moja.

Život moj.

♥

Očaj je seo na klupu...

Na skveru na klupi
Sedi čovek i zove vas kad prodjete

Sa cvikerom u starom sivom odelu
Sedi tu i puši kratku cigaru
I zove vas kad prodjete
Ili vam prosto mahne

Ne treba ga gledati
Ne treba ga slušati
Samo proći
Praviti se da ga ne primećujete
Da ga ne čujete
Ubrzati korak

Ako ga pogledate
Ako ga budete slušali
Zovnuće vas i više ništa i niko
Neće vas moći sprečiti da sednete kraj njega
Onda će početi da vas gleda i da vam se smeši

Vama je strašno teško
Čovek medjutim nastavlja da vam se smeši
Doslovno tako
Što mu se više smešite sve više patite

Strašno
Što više patitite sve mu se vise smešite

Beznadežno
Sedite tako tu
Ne mičući se
Smešeći se na klupi

Tu odmah kraj vas deca se igraju
Prolaznici prolaze
Mirno

Ptice
Napuštaju jedno drvo
Zbog drugog

I vi ostajete tu
Na klupi

A znate a znate
Da više nikada nećete moći da se igrate

Kao ta deca
Znate da više nikada nećete moći da prodjete
Mirno
Kao ti prolaznici

Da više nikada nećete moći da poletite
Napuštajući jedno drvo zbog drugog
Kao ptice.

Žak Prever

*

...i ja sam sela kraj njega.

"Malecka, ceo dan sam bio napolju, nisam mogao da se javim... Užasno nedostaješ... Ali biće sve okej, obećavam''

Ne jedem, ne pijem, ne pričam osim ako baš moram. Ali sve dok sam u društvu uspem da preguram dan... Teško je kad ostanem sama, tad samo plačem i spavam... I stvarno ne znam zašto ipak više volim samoću.

Nisam verovala da može biti ovoliko teško... Verujem da je njemu, koji je stotinama kilometara udaljen od ljudi koji ga vole, kad se neko iživljava nad njim i kad je primoran da se druži sa svakojakim ljudima, mnogo teže, ali on je oduvek bio jači od mene...

Sretala sam samo pogrešne ljude, a sad kad sam srela njega koji se čini savršen, okolnosti nas razdvajaju...

*

''Ne brini, mala, moramo da budemo jaki.''

I bićemo. BIĆU.

Još samo 89 dana... :/