Osećam se kao klinka
dok mi ti prodaješ parčad neba na kašičicu
i neke stare fore
na koje se uvek primim.
Posle tebe nijednog nisam nazvala Skotom,
a tebi je svaka Maza.
Čuvam tvoje najnežnije duboko u sebi
iako zaslužuje da ga bacim na pod
i izgazim
do krvi.
I ponovo
okrećem retrovizor u stranu
da te pogledam
da te poljubim
pa da i njega u večnost
pretvorim.
Nehajno vezana punđa na vrhu glave.
Siva trenerka i nove srebrne patike.
Drugarica,osmeh,zagrljaj.
A leva strana jastuka još prazna.
Stavim ga pored sebe i kažem:,,Iš,neću te.''
Ljubav onih drugih je drugačija.
Želim da ti čujem glas još jednom.
Da kažeš ,,Halo?'',a ja da spustim.
I da ustaneš hiljadu puta tako,dok te ponovo ne zabole mišići zbog mene.
Da se setiš šta znači-voleti.
Nehajno nabacani redovi na blog-stranici.
Roze spavaćica i umorna crvena stopala.
Mama,poljubac,laku noć.
A leva strana jastuka još prazna.
Neke stvari se jednostavno sakriju ispod tepiha.I tu trunu,a da nikad ne saznaš,dok ne nestanu.
Ušetala je tamo nonšalantno kao da dolazi već nekoliko godina,kao da pre minut nije drhtavo hvatala kvaku pitajući se šta će sledeće biti.
Nekoliko momaka je dizalo tegove,nekoliko njih se okrenulo,valjda misleći da stiže poznato lice.Jedan malo razvijeniji je vrteo pedale bicikla,i uveseljavao ju je pogled na njega-vrteo ih je kao da strahovito žuri nekud dok je bicikl stajao u mestu brojeći minute koje je na njemu proveo i brzinu kojom se ,,kreće''.
Pomerala je harmonika-vrata ka ženskom delu kad joj se obratio poznat glas.Okrenula se i srce je na trenutak zatreperilo.,,Ali,ja ništa ne osećam prema njemu...'',pravdala se kasnije drugarici.Zapravo,i nju je zbunio taj osećaj,nije mogla da razluči je li samo obična navika,ili možda osećanje koje će se ponoviti posle toliko godina...Razmenili su par reči i više nije želela da razmišlja o tome.Otišla je,ali instruktorke nije bilo,pa je ipak morala da se vrati u muški deo da potraži instruktora.
Posle nekoliko odrađenih vežbi već su joj noge otkazivale,a mišići titrali kao posle krosa na nekoliko kilometara.I tako znojavoj i čupavoj,u starim izbledelim helankama i tatinoj beloj majici koja ju je činila još krupnijom,nije joj bilo jasno zašto njegov pogled uporno luta ka njoj...
Okretala se i sama par puta,ostavljala bi vrata namerno otvorena samo da bi gledala kako krupne,izvajane ruke dodaju još i još tegova na šipku,kako podižu flašu sa vodom i primaču je tim dobro poznatim usnama...
Nije prestala da misli o njemu sve dok se nije setila i onih negativnih stvari koje su učinile da ga mrzi sve to vreme,dok nekako nije prešla preko svega i rešila da ,,ostanu drugari''.Setila se svih oštrih svađa,uvreda,svih njegovih pogleda zbog kojih se osećala užasno...Svih tračeva,njenih molbi i njegovog ignorisanja,raskida i pomirenja,trenutaka kad bi učinio da se oseća kao princeza da bi joj već sledećeg rekao da je glupača...
Znala je da ne sme da mu veruje,ali svaki osmeh kao da ju je razoružavao,kao da je opravdavala sebe govoreći ,,Neću da imam ništa s njim,ali,šta fali razgovoru?''I kako odgovora iz glave nije bilo iako je srce bilo protiv ponovnog proživljavanja istog,nastavila je po starom-gledala ga je,komentarisala,smejala se od srca,čak i bila malkice ljubomorna kad je pogledao drugu,zgodnu devojku koja je trčala na traci.
Zaista nije razumela sebe.Želela je da ga mrzi,da mu okrene leđa pomalo se nadajući da je tačno ono-odbijanje privlači muškarca,a malo više želeći da se on oseti jadno koliko je ona to milion puta pre..Želela je da ga pita šta želi od nje,da li gleda zato što se dugo nisu videli,da li je nečim iznenađen ili im se jednostavno pogledi sreću slučajno...
Ništa od toga nije uradila.Istuširala se i pošla kući.Doći će i sutra,ali ne bi želela da ga ponovo sretne.Onda je pogledala telefon i pročitala poruku od njega:,,Znaš,mesec dana nisam dolazio,a onda sam sreo tebe.Ima tu nečega..''
-,,Ne,nema.'',odgovara mu i vraća telefon u ranac.
Nema,niti će biti.Ne posle toliko uloženog vremena i truda da sve u svom životu dovede u red i pređe preko svih pogrešnih poteza,među kojima je i on.
Na sceni samo jedan glumac.
Seda kosa,nekoliko belih svetlucavih vlasi prekriva ćelu na temenu.
Na licu sve moguće bore-od smejalica oko očiju preko mrštalica između obrva,do onih sitnih na vratu,od previše gibanja glave.
A u toj glavi samo jedna misao-,,Zabavi.''
Kroz ogromnu pozorišnu salu kao eho odzvanjaju njegove reči,i vraćaju mu se poput bumeranga pokušavajući da ga nateraju da odustane.
Ali ne,zakletva mu stoji nad glavom,daske koje život znače-pod nogama.Nastavlja da se preslišava postoji li neka monodrama koju još nije izveo,neka koja bi zadivila publiku i izazvala aplauz i onu graju koja mu je nekada davno čak smetala u glumi.
Čak smišlja svoje komade tu,na licu mesta,dodaje i oduzima,pravi grimase želeći da dobije makar jedan pljesak,kao ohrabrenje da je to što radi makar malo uspešno.Ali još uvek tišina,mir ometaju samo svetla uperena u njega koja,davno upaljena,sad žmirkaju preteći da će se ugasiti,zauvek.
U jednom periodu je pokušavao i da bude mađioničar-lepršavo je mahao štapićem iznad glave,ali postizao je samo par blagih osmeha i ponovo tišinu.
Izvodi i komedije-probao je sve čega se setio,trčao je po bini,igrao više likova istovremeno.
Danas je poželeo da ponovo izvede sva dela,da bude živahniji i zabavniji.
Skakuće po bini,priča,već počinje da ređa reči van scenarija i bez smisla.
Onda se umara,seda na stolicu i duboko uzdiše.
Pale se svetla,a u publici samo jedan čovek.
Seda kosa,nekoliko belih svetlucavih vlasi prekriva ćelu na temenu.
Na licu sve moguće bore-od smejalica oko očiju preko mrštalica između obrva,do onih sitnih na vratu,od previše gibanja glave..
Dragi moj Maleni Dečače,
kažu da dve srodne duše moraju proći jako slične životne puteve da bi se srele i shvatile da su pronašle ono pravo,pa pretpostavljam da i ti sad,tamo negde,sediš pred ekranom pomalo utučen jer je maločas počela kiša,a ipak i pomalo srećan jer će ona ubrzo proći.
Verovatno imaš gomilu prijatelja i jako si hrabar i fin-suprotnosti se privlače,zar ne?
Sreo si do sad gomilu žena i možda ni ne sanjaš da ću tu,kraj tebe,za par godina stajati ja.Držaćeš me za ruku i ceo svet će biti naš,a danas kroz svoje dečije snove i ne vidimo međusobna naličja,kamoli osmehe.
Nisi perfekcionista ali ni previše aljkav,ne veruješ u crnu mačku ali veruješ u zvezdu padalicu.
Mene ne zanima imaš li crnu,plavu,smeđu i imaš li kosu uopšte.Ne zanimaju me ni tvoje oči-mogu biti najobičnije na svetu,ali,obećavam ti,za mene će biti posebne.Ruke ti mogu biti nežne ili grube,možeš imati uske ili široke nokte,i možeš čak biti nizak,ali ne preterano,ne niži od mene.
Ne zanima me ni koliko godina imaš,mada tvoje godine mogu vremenom postati moja prednost.
Ja,zapravo,ne želim ni da te zamislim-budi onakav kakav jesi,sasvim svoj i sebi svojstven.
Samo hoću da ti obećam da ću,kad nas život spoji,ostati tvoja do kraja.Voleću svaki tvoj čuperak,smisliću ti milion nadimaka,gledaću sa tobom svaku fudbalsku utakmicu ako treba.Ići ćemo na letovanja i zimovanja,ali i sitne piknike.I svađaćemo se samo da bismo se pomirili.Voleću svaku tvoju manu samo zato što ti mene nećeš smatrati ,teškom' i napornom.Ljubićeš me radi reda,kad god imaš priliku.
I onda ću ti pokloniti devojčicu sa krupnim zelenim okicama i voleću je najviše zato što je i tvoja.
Samo ne gubi nadu i ne ostavljaj me nikad,Maleni moj Dečače.
Šestoro ljudi u dva auta sa kožnim presvlakama i otvorenim krovom.
Borsko jezero,ogromna ljuljaška koja ide levo-desno,šećerna vuna.
Manjak crnog luka i pozajmica.
Varanje u kartama,malo glavobolje i malo spavanja.
Malo više pića,poznanika i smeha.
Par prelepih očiju,jedan pirsing i jedna tetovaža,jedan Nemac i jedan DIFovac.I jedna opklada u čokoladu.
Nekoliko razmaženih bogataša i rasprave,malo vožnje 150/h ,malo trubača pa malo tehno muzike.
Još malo glavobolje, ,,Dome,slatki dome'',tuširanje i slatki snovi.
,,Škola je za nekoliko sati, ali ko zna-možda se desi nešto pre toga...Ma,zaboravi, nešto će se sigurno desiti.'' :)
