Moj put

Hodam uprkos svemu-jer su me tako savetovali...

Čak i kada je po putu razasrta srča i kad mi stopala krvare,ili kad više nemam snage-ja hodam.

Ponekad ,,dobijem'' ponekog putnika,i čak me niko ne uhvati za ruku-svi skoče na leđa i onda ih nosim tamo do neke sledeće stanice,kad pružaju ruku stranim ljudima i odlaze u Zauvek.

Niko mi nikada nije bio na smetnji-iako su me neki nogama snažno udarali u rebra i bubrege ne bih li požurila do njihovog odredišta,iako su neki bili preteški ili im je duša zaudarala na trulo.

Ali ima tu i onih laganih kao pero,koji mirišu na bebi ulje,i koji mi svakodnevno šapuću,najtiše  moguće:,,Nastavi!Možeš!Bori se!''

I zato,nikad se ne odmaram-nastavljam hodanje sve dok mi noge do listova ne prekriju žuljevi i modrice-tad malo usporim,pa,kao da nimalo nisam bila umorna,nastavljam punom brzinom.

Idem ka iskri svetlosti koja je iz dana u dan sve slabija,pa žurim,bojim se-nestaće.

Povremeno mi izađe sunce,promoli se iza oblaka,pomiluje mi obraz pa se sakrije.Inače su stalno kiše,zato mi je kosa stalno pokisla,zato mi se ponekad slane kapi pomešaju sa kišnim i kliznu niz obraz.

Ima i ljudi koji mi podmeću noge,ili me bocnu u srce ponekom grančicom kraj puta.Takve postepeno učim da ignorišem.Srce zaboli svaki put,ali glava je mirna,pluća su raširena.

Mislim-prestaće.Nadam se.Molim.

Iz neba se ka mojoj glavi pruža jedna topla ruka koja me nikada ne napušta.

Ona mi govori da će jednog dana sve biti OK.

Jednom,kad stignem do kraja puta.

Niko me ne pita-gde ideš?,ne pitam ni sebe samu.

Jer odredište ne znam.

Povremeno popričam sa sobom,tešim ruke koje su pomalo umorne od držanja tolikog tereta,govorim da će,kad stanem,tamo zapravo biti kraj moje duge sa ogromnim ćupom,samo mojim.

Sa ćupom u kom će biti samo jedno-pružena ruka mog Zauvek-putnika.

Tad ću znati da je vreme da zastanem.

Biće bolje.

Osećam se nekako pufničasto danas.

Juče je bio težak dan-koliko sam se ,,žalila'' što nisam mesecima plakala toliko sam juče nadoknadila.

Život mi je ispredavao još jednu lekciju o truležu koji ga predstavlja,i,naravno,nisam je dobro primila-život mi je oduvek bio ne-omiljeni predmet u školi.

Danas vreme nije ništa bolje,problemi se gomilaju,pantalone stežu.

Ali-uskoro će procvetati jorgovan!

Izvinite me,odoh da navučem svoju najlepšu svečanu haljinu,mamine štikle i da se tako šetam po kući celu noć.

Take a deep breath and continue fighting.

Sanjam bube,već treću noć.

Okrećem se po krevetu dok čaršav skroz ne spadne i noge mi dodirne ledeni dušek,pa ustanem da sve dovedem u red-tako najmanje četiri puta u toku jedne noći.

Ustajem oko tri ujutro i namršteno šetam po sobi...psiha me već izdaje i moram da proverim ima li buba zaista na mestima iz sna,i je li bezbedno spavati.

Tako se vučem do 6,i uspevam da odremam sat vremena pre nego što me alarm podseti na novi dan.

Škola-malo iživljavanja,nekulture i par ironičnih osmeha.

Nervoza,glavobolja i razočarenje.

Put do kuće bez kišobrana po nekoj iritirajuće sitnoj,bockavoj kiši i potreba za samoćom.

Kod kuće šoljica kafe,mamin zagrljaj i gomila hrane.

Pa po podne opet škola.Ovog puta jedno nežno lice,Crvena Jabuka i iskreni osmeh.

Pa opet ukočenost i nervoza-sutra će biti još gore...

Ali,moram da se snađem.

Otima mi se uzdah i uspevam da nakratko utešim sebe-još samo malo...

,,Kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
- unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u „E“ žicu kad plačem,
u „E“ žicu kad pevam,
u „E“ žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim „E“
- unutra u mene.''

(Mika A.)

Ludo moje,zar ne znaš?Divno je nemati plan!

Promeškoljim se usnulo,zagrlim te i štipnem sebe,da budem sigurna da postojiš.

,,Dobro jutro!'' Po licu prošaranom od jastuka razvlačiš veliki osmeh.

Blenem u zelenilo zidova oko nas,u gomilu odeće koju smo sinoć polu-pripiti samo nabacali pored kreveta,u razmaknute zavese i gomilu vrabaca na žici kraj terase.Sve je tako veličanstveno!

,,Šta ćemo danas?'',pitaš šapatom želeći da čuješ uobičajeni raspored po kom bi trebalo da se krećemo poput marioneta.

Prestanimo sa tim!

Iskidajmo bar jedan konopac i proverimo šta je to što se nalazi sa druge strane,kako izgleda napraviti samostalni pokret i zadržati autorsko pravo nad njim.

Pruži mi ruku,krenimo u snove!

,,U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
ošamućeni od bajke koja se zove-Detinjstvo.''

(Mika Antić)

Vetar u kosi

Otvoren prozor.
Mrak.



Ne znam zašto,ali imam neopisivu potrebu da pišem svakodnevno,neiscrpno,zauvek.
Nemam toliko inspiracije koliko se kao davljenik za slamku hvatam za taj,jedini način da svetu neposredno kažem šta imam.

Ja sam drugačija.Umem da čekam,da pišem,a ako me pitate  umem li još nešto reći ću da umem sve,jer ne prihvatam činjenicu da postoji neko bolji od mene.

Mrzim suze.Volela bih da na kaputu imam džep dovoljno veliki da u njega stanu sve suze ovog sveta,i da nikad više ne vidim tužno dečije oko.
Znam da sam zaljubljena  onda kad ne mogu da zaspim jer je realnost konačno bolja od svih mojih snova.

Inspiraciju mi bude savršene zimske idile i stajanje na prozoru do kasno u noć.

Najviše na svetu intrigiraju me matematika i crna boja.
Imam navike koje nikada niko neće moći da promeni.
U tom smislu obožavam stagnaciju.U nekom drugom,plašim je se.

Vetar.


I opet škripa kapije.


Idem,
Zahladneće.

,,Maslinasto zelena,to me podseća...

Peva Čola iznova i iznova,ceo dan,samo za moju dušu.
Danas je sve nekako lepše-sivila je manje,osmeha više,želje se ponovo bude,i motivacija raste.
Dobila sam svoje prve starke.Crne su,sa plavim cvetićima.Nisam imala priliku da ih isprobam,ali hoću,čim se sav sneg otopi i temperatura postane podnošljivija.
Setih se svog vojnika maločas...
Obećala sam mu vojnička pisma kakva moj tata još uvek čuva od mame,a ostavio me je pre nego što je i pošao.Kasnije,kad je dolazio za vikende,popili smo kafu dva puta,ali već kao potpuni stranci.
Danas mi je drugarica rekla da se ženi.Ne znam celu priču ali znam da je u pitanju devojka sa jako čudnim imenom,i da je iz inostranstva.Bilo mi je smešno,prešao je nešto više od 1000km da bi oženio nekoga kog je video par puta u životu,ali takva je ta čudna stvar-možda je suđeno.
Žao mi je samo što sam ostala bez pisama.Nekako mi je bilo simpatično sve to,kupovao je parfem kad sam to pričala,a onda me je prsnuo njime i rekao:,,Hoćeš mi i pisma mirisati?".
Ostalo je obećanje,uredno spakovano na polici,pored ostalih neispunjenih.
Protresem ih ponekad,obrišem prašinu,pa se setim.
U njima se,kao u staklenoj kugli,prelije hiljadu boja,napravi se pravi vatromet i začuju se dobro poznati glasovi.
I pokajem se,samo zbog nekih.
Za ovo mi nije žao...Bili smo slični,što reče V,i jednostavno nam ne bi išlo,niti je.
Neću se više sećati.Sačekaću pozivnicu za venčanje i nekog novog vojnika.
Nekog suđenog.

Jutro

Mirisni predeli se prelivaju pred mojim očima...

Vidim more,planinu i ravnicu.

Na moru je magla.

Jato galebova poleti u nebo tačno u 5.30,

čuje se Kukurikuuu i život na pokretnoj traci počinje kao na tri-četir'-sad.

Magla se izdiže iznad obronaka sna i sve poprima žuto-ružičastu boju.

Optimista se nasmeje jutru,pesimista pokrije glavu jastukom i okrene se mrzovoljno na drugu stranu.

Beba prepozna miris rose,pa je plačom pozdravi,najlepše na svetu.

Radnik se protegne,zevne,pa krene u svakodnevne radne aktivnosti.

Devojčica zbunjeno trepće dok joj mama navlači plavu suknjicu i belu košulju i usnulu je odvodi u vrtić.

Na planini je sneg.

Sunce se probija kroz gusto zbijene krošnje igajući se  svetlošću.

Neki zekan pod granjem se strese,protegne noge pa odskakuće u novi dan.

Ptičica leti do izvora,napija se pa lepršajući snažno odmornim krilima odlazi da potraži hranu.

Pisac se budi nad pisaćom mašinom,otkuca i poslednji red,izvlači papir pa odlazi da popije prvu kafu.

Danas će neko umreti.

Ali će se i roditi jedan novi život.

*

Mene mama budi poljupcem,nudeći mi jutarnju šetnju.

Ustajem nasmejana,navlačim svoje krpice od čipkastog sna i krećem.

Dobro jutro!:)

Moja bajka

Budim se svako jutro sa mirisom nara u kosi i tvojom rukom u svojoj.

Osmehujem se novom danu i hrlim u njega raširenih ruku,kao majka koja se raduje detetu koje dugo nije videla.

Često mi ponavljaš kako sam lepa,kako voliš svaku oblinu na mom telu i svaki pokret koji napravim.

Ozbiljan si,nisi kao drugi.

Smeješ se najlepše na svetu,i nikad nisi neraspoložen ili umoran.

Kad sam tužna zagrliš me i ćutiš sa mnom.

Zoveš me svojom princezom,ja tebe zovem po imenu samo kad sam ljuta.

Kad si ti tužan skuvam ti toplu čokoladu,a onda se privijem uz tebe i dopuštam ti da zmizdriš.

Umeš da istrpiš svaki moj izliv nežnosti i uvek imaš reči koje na mene deluju kao hladna ruka na vrele dečije obraze.

Zasmejavaš me i ljubiš najnežnije,tu,u jamicu na desnom obrazu...

Volim te.

Voliš me.

A još uvek ponekad nisam svesna da postojiš.

Ispunjavaš me.

Sanjam te.

Ti si moje idealno,moje najnežnije.

Ti si mi materijal za bajku.

Mart i ja.

Ustala.

Oprala zube,iako ih ničim ne prljam već tri nedelje.

Otišla u školu i smrzla se pošteno.

Došla kući i smrzla se još više.

Danas je treći dan kako nemamo grejanje.

 Stan prazan,mama i tata su na putu.

Tumaram levo-desno a svaki korak odzvanja.

Uključujem kvarcnu peć i smejem se:tata bi me sad podsetio na cenu struje 

i ljude koji se uopšte ne greju

dok ja u sred zime po kući nosim samo tanku majicu i šorc. 

Želudac opet muči,

i varam sebe-opet sam prekršila dijetu...

I hvata me bedak.

Jer nisam dovoljno karakter i sve ostavim na pola.

 Krećem sa učenjem,novi krug.

Dolazim da nabacam ovih par redova,misleći da će biti lakše.

Jer,

Tako sam prokleto umorna.... 

I believe I can fly...

Konačno odigrasmo i partiju čuvenog bilijara na Fejsbuku.

Nerviraš se jer te,kao i uživo,ne puštam da pobediš,makar to značilo da ću auto-pobediti sebe samu.

Smejem se.

Postali smo prijatelji i time demantovali svoje tvrdnje od pre par godina.

Tati sam čudna,zasmejava me plazma.

Danas je kamenčić deka-opet mu je loše.

Ali,zagrljajem ću ga izlečiti,obećavam.

Smejem se. 

Slušam stare Cecine pesme i ispijam petnaestu šolju ledenog čaja.

Nos mi se smrzao.

Život je tako lep!

Gratitude

Posle 16 godina kukanja,reših i ja da napišem listu na kojoj sam zahvalna.

Mojima,Bogu i sebi pre svega.

Hvala :

• za zelene oči.
  
• što sam imala savršeno talasastu smeđu kosu(dok je nisam,jelte,sama upropastila :P).
  
• što imam divnu porodicu:mamu,tatu,brata,baku i deku koji bi život dali za mene.
• za to što sam najmlađa u porodici,i za sve beneficije koje taj pojam povlači.
• što imam par očiju,ušiju,ruku i nogu.
  
• što me u životu nije zadesila nikakva veća nesreća.
  
• što na nebu imam dva najvernija anđela-tatine roditelje.
  
• što imam snage da se borim sa svim negatinvnim stranama sveta u kome živim,a ipak ostajem verna sebi.
  
• što sam pametna,što imam dara za pisanje,muziku i odbojku.
  
• za sve nove stvari koje sam probala u životu(i žao mi je što nijednoj nisam ostala verna).
  
• što sam u životu srela nekolicinu profesora koji su mi promenili život-svog profesora harmonike,profesorku klavira,matematike i fizike.
  
• što imam ovoliko sreće u životu.
  
• Sudbini što me je odvela do mog prvog blog servisa na kom sam upoznala desetak fantastičnih osoba sa kojima se danas i lično znam.
  
• što sam posle prvog bloga došla baš ovde.
  
• što sam zdrava,bila i ostala.
  
• što sam romantična.
  
• što mi je rođendan leti.
  
• što nisam gladna,gola ili bosa.
  
• što nemam slabu cirkulaciju :)
  
• što postoje Mika Antić i Đole Balašević.
  
• što imam jednu pravu drugaricu i mnogo dobrih prijatelja.
  
• što sam u životu sretala razne ljude od kojih sam puno naučila(u svakom smislu).
  

I hvala...

Hvala ti,mama,što postojim.:)

(Da me nema,trebalo bi me izmisliti :))

Dragi dnevniče...

Skroz bezveze mi je prošao ovaj dan.

Ustala sam relativno rano,za šta se potrudio dragi mi tatin kolega razvikavši se na temu politike i predstojećih izbora u dnevnoj sobi koja je samo tankim zidom odvojena od moje.

Čim sam ustala nakostrešila sam se od samog pogleda na krš koji je bata uspeo da napravi za samo 7h koliko je u gradu.Onda sam se setila da je i ostatak kuće veoma zreo za sređivanje,dala se u posao i završila u pet.

Onda sam malo gubila živce,odlučivalo se hoće li baba i deda kod nas ili ćemo mi ovog puta,pa su ipak oni naišli dok smo se mi ,,organizovali".

Baba je baš sad morala da napravi sve moguće štrudle i da ih donese za unuka studenta,dok sam ih ja samo njuškala-rekoh,ostaću karakter.

Juče sam bila na šišanju(guska je tražila ravni paž ne zapitavši se ni u jednom trenutku kako će to oblikovati do sledećeg odlaska frizeru).Šta sam tražila,to i dobila..Kosa mi se,naravno,do sad već upropastila(nisam je dirala,majke mi,ali glupavi vetar i kiša sinoć...),i pre nego što sam prsla zaista sam se potrudila da je oblikujem najbolje što umem.I mama je pripomogla iz petnih žila se trudeći da me ne odalami što histerišem u prazno,i nekako uspeh da napravim nešto od nje.

Onda je V zvala i rekla mi da je dečko vodi u provod,te da nemam s kim da izađem jer su i M i S već sa svojim dragim danonoćnim okupacijama.

To mi je donekle i dobro došlo,ali je ipak bila samo kap koja mi je trebala da se u najkraćem mogućem roku presvučem i odlučim da nikada više ne izađem iz kuće.

I sad se pitam-da li je ona moja sreća bila samo jedna velika laž kojom sam uspela da slažem i sebe,ili je ovo samo prolazna PMS nervoza i sutra će sve biti po starom?

Pojma nemam.

Bože, molim te da je ovo drugo.

Izaberi oblak,spremi se za let da u jednom trenu otkrijemo svet :)

Osmeh se razliva po celom njenom licu bojeći svaki kutak u dugine boje,golicajući jamice na obrazima i spuštajući se u srce gde se pretvara u veličanstveni vatromet i nestaje,dok ga smenjuje novi.

Oblaka više nema;razmaknuli su se i otkrili užareno sunce koje miluje njenu smeđe-crnu kosu sa ostacima nekadašnje farbe i novim izrastkom koji,čini joj se,sam po sebi predstavlja nove početke,nadu,lepotu koja poput izvora pronalazi svoj put do svetlosti i nastavlja da se bori.

Još poneki bol u glavi podseti na glad,ali ona se od danas hrani srećom.Progutala je nebo koje joj je ispunilo ogromnu prazninu u grudima,koje godinama nije uspevala da se otarasi.

Vreli obrazi joj se crvene od snage života koju je odjednom dobila.Ne predaje se pred neuspesima,veruje,veruje i veruje svim svojim bićem,slika osmeh na lica oko sebe,oseća svim svojim čulima.

I grli,i ljubi beskonačno.

Mala devojčica je porasla,ali je u srcu sačuvala proleća i svoje prve visibabe.Shvatila je da se sreća zaista nalazi u malim stvarima,što je i sama godinama tvrdila,ali nije verovala sebi.

Danas sa vama deli pesmu koju ne može da prestane da sluša danima:

 

Zavrti se nebo, gromovi i munje u glavi,
a u tvojoj kosi jorgovan se smeši i plavi.
Otvorene krune ko godine tvoje u nizu
odaju te oči, proleće je blizu. 
Izaberi oblak, spremi se za let,
da u jednom trenu otkrijemo svet,
ulica je reka, livada je skver,
izaberi vetar, izaberi smeh.(...)
Mogu da se dese i sva čuda ovog sveta, 
proleće je rano a jorgovan cveta..

Proleće

Mene ne zanima kako zaradjuješ za život.
Ja želim da znam za čim žudiš i da li se usudjuješ da sanjaš
o tome
da ispuniš čežnju svoga srca.
Mene ne zanima koliko godina imaš.
Ja želim da znam da li ćeš rizikovati da ispadneš budala zbog
ljubavi, zbog snova,
zbog avanture koja se zove biti živ .
Mene ne zanima koje planete utiču na tvoj Mesec.
Ja želim da znam da li si dodirnuo središte spostvene tuge, da li
su te životna razočarenja otvorila ili si se skvrčio
i zatvorio
iz straha od daljeg bola! Želim da znam možeš li sedeti sa bolom,
sa bolom mojim ili svojim,
ne meškoljeći se da ga prikriješ ili umanjiš ili izbrišeš.
Želim da znam možeš li drugovati sa radošću, sa radošću
mojom ili svojom ;
Možeš li se prepustiti divljem plesu i
dopustiti da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju i ne
upozoravati nas da budemo pažljivi, da budemo realistični,
niti da se setimo svih ljudskih ograničenja.
Mene ne zanima da li je priča koju mi kazuješ iskrena.
Ja želim da znam mozžeš li razočarati druge da bi bio iskren
prema samom sebi ;
možeš li podneti optužbu izdaje i ne izdati spostvenu dušu.
Ja želim da znam možeš li biti veran te stoga dostojan poverenja.
Želim da znam mozžeš li videti lepotu čak i ako nije
lepa svaki dan.
Želim da znam možeš li živeti sa promašajem, sa promašajem
svojim i mojim,i još uvek stajati na rubu jezera i srebrnastoj
mesečini uzvikivati “To”!
Mene ne zanima gde živiš ili koliko para imaš.
Ja želim da znam možeš li se dići posle noći bola i očaja,
Iscrpljen, satrt do srži, i uraditi ono što se mora uraditi za decu.
Mene ne zanima ko si ti ni kako si se obreo ovde.
Ja želim da znam hoćeš li stati u središte ognja zajedno sa mnom
i ne ustuknuti.
Mene ne zanima gde si ili šta si ili sa kim si studirao.
Ja želim da znam šta je to što te drži iznutra,
u trenucima kada se sve ostalo ruši.
Ja želim da znam možeš li biti sam sa sobom; i da li zaista
voliš društvo u kome se nadješ u trenucima praznine.

Ja sam pronašla svoj recept za sreću.

Bez ljubavi,ili nekih bitnih promena.

Za mene je proleće počelo danas,i trajaće zauvek.

A skrivalo se,oduvek-u meni.