...M.Meša Begić...

Volim kišu kad nije hladno
i kad pijemo kafu tamo
 gde posluga ne voli svoje
goste,
 tamo gde ni muzika nije dobra.
 Na takva mesta odlazimo sve više,
 naročito kada ovakva
 kiša pada… kada sve ostaje iza nas.
 Pitam se hoću li u Drugom gradu
 imati svoje mesto
i nekog poput tebe
da mi upotpuni
popodneva mokrih utoraka,
 sreda, ponedeljaka
i onih ostalih.
Pomalo se brinem.
 Ne zbog sebe, već zbog tišine
 Znaš već… Znam da znaš.

First time in my life, I want to change everything.
I want to break up, move out and, perhaps, die.

If I should have a daughter..

Kažem mu da me ne poznaje a kad zaplačem pogleda me u oči stisnutih zuba i kaže:,,Plači, neću da te zagrlim.'' Pa se onda ja smirim i gledam ga zbunjeno kao dete koje nije razumelo nešto što mu je upravo rečeno.

Odlazi na teren a meni srce bije u petama, pa spavam po 12h dnevno samo da ne mislim o tome.
Sprema mi iznenađenje za godišnjicu a ja tražim nešto iznad nas, iznenađenje od Boga,
jednog pravog prijatelja za njega i jednog za mene...

Zovem ga i onda zaboravi na sve svoje muke i probleme i satima sluša kako jecam u slušalicu jer je ovaj svet tako surov...
A onda obrišem suze, i hladnog srca kažem maloj Pirinač:,,Ne cmizdri, pomiri se sa nepravdom, takav je svet u kome živimo.''
To ću da učim i svoju neku Pirinač, jedno malo zrnce koje će mrzeti nepravdu iako ne mogu ni da zamislim u kakvom će svetu ona živeti...

Cija li je ova kletva,dal' od ljudi il' od Boga..?

Onaj osećaj da MORATE da plačete, a tako vam se NE DA...
*

Pitala sam ih da li baštenski patuljci vode svoj život noću, kad mi spavamo,
a oni su mi odgovorili: ,,Naravno da ne, glineni su.''

Pitala sam da li je ono usamljeno pored meseca neka mala, zalutala zvezda,
a oni su mi odgovorili:,,Ne, glupačo, to je satelit.''

*

Rekla sam da je Crvena Jabuka izdala 15ak prelepih pesama, da je Balašević najavio koncert u Beogradu,
a oni su mi rekli: ,,Ko to još sluša?''

*

U kakvom svetu ja to živim?

*

U onom gde, kako god okrenete,
ja ispadnem najgora od svih.

Sad ću ti reći, i više nikom, i više nikad:Svako je od nas ponekom sličan, al' ti si unikat...

,,Tek ćeš ti voleti, mali mišu moj...

...ali do tad? Ne dam te, živote..''


Ležim tu, u nedostatku emocija i reči koje treba izgovoriti, trepćem zbunjeno u te oči skoro deceniju starije od mojih... Prelazi mi rukom preko kose i proverava da li sam lepo pokrivena iako je to uradio već dvadeset puta do sad... Okrećem mu leđa i brišem maramicom nos već pocrveneo od trljanja. Vraćam se u početni položaj i dozvoljavam sebi da se uspavam u tom toplom, mirišljavom carstvu...

,,A Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...

 "Zauvek?", pitala je uplašeno... 

O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...

 Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?

 Ali naićiće čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?

 I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. 

A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

I zaplakaćeš, istog časa...

 I najzad shvatiti kako sam te voleo..."

Adele.

Danas mi se ne izlazi s tobom.
Ti ni ne znaš da ja pišem.Ni ne znaš da sad, dok negde tamo putuješ vozom, ja od toga pravim celu jednu priču, da smo u toj priči ti i ja i naša deca.....
Neću da imam decu s tobom.
Imala bi previše bazrazložnog samopouzdanja i premalo osećaja za druge.

Mažem nokte u zeleno i razmišljam šta da ti kupim za godišnjicu
i da li da ti bilo šta kupujem
ili da ti za godišnjicu poklonim život
bez mene.

Kažeš mi da te nerviram i da ne možeš više,
a ne daš mi da odem, iako znaš da mrzim to u sebi
to što kad počnem da primećujem samo mane
ne umem dostojanstveno da odem
i da nam žene jednog dana piju kafu zajedno.
Nego ostajem, mučim ovo
što je pre godinu dana bilo ,,maco'' i ,,kuco'' i ,,zvezdice moja.''
Mislila sam da si neko
ko bi mogao da odgovori kako se prstom dodiruju zvezde.
Ti i jesi savršen, ali nekoj drugoj.

Meni ćeš biti savršen kada nam se deca budu srela
i kad mi kaže ,,Mama, čika je stao na zebri.''
Zebre su tako magične...
A mi tako nismo.

Glumićemo još neko vreme,
ti da ja nemam 10kg više od tebe i da ti nije prokleto teško da me nosiš pijanu iz grada.
ja da mi ne smeta to što baštenski patuljci ne govore.
 A onda ćemo otići,
ja ću živeti u tamo nekoj ulici Vojvode Stepe,
ti u nekoj Skerpićevoj i u tim čudnim i nepoznatim ulicama naći ćeš
neku drugu
koja će voleti tvoje plave trenerke
i tvoju bockavu bradu
i tvoj pomalo nakrivljen nos.

I ja ću pronaći nekog koji će me voditi na Kališ
koji će mi reći ,,Lepa si'' kad imam loknavu kosu i mašnicu na temenu.
I ko će slušati balade sa mnom. I ćutati...
Samo ćutati.

Pismo Meni.

Isplači se. Udari sebi onoliko šamara koliko je potrebno, operi zube onoliko puta koliko je potrebno.

A onda pokupi sve konce koji su ti poispadali iz ruku, ako treba vrati se par metara unazad i savij ta leđa, pruži ruke i čvrsto ih zgrabi, a onda zajedno sa njima, ma koliko bilo teško, a biće, kreni punom parom napred i ne osvrći se.

Život prolazi. Imaš ovu misao sada, imaćeš je i za trideset godina. Samo je tvoj izbor hoćeš li tada biti uspešna i zadovoljna svojim životom, ili ćeš plakati nad nekom knjigom kao što to sada činiš.

Pokaži svetu da si iznad jednostavnosti i prosečnosti. Da za tebe četiri stranice nije ništa. Kao ni budućih četiri hiljada sa kojima češ se sresti. Ako imaš deset dana da naučiš 4000 stranica, uči 400 na dan. Ne uči 2000 dnevno. Nećeš uspeti.

Niko nije savršen, ali ako želimo, možemo prići jako blizu savršenstvu. Ako sad ne ispružiš ruke i dohvatiš ga ulažući i poslednji atom snage u to, ono će ti pobeći, zauvek.

Posmrtni mars klovnova

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovuci da mi pljune u lice.

Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zlocinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji nacin da se ode
bez pozdrava,
bez obecanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas chita,
cita,
kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
ili premijera u pozoristu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,

uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrusano vece
sasuseno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otecen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi liscca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.

I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.

Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan os snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.

I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.

Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio,
kiriju sto sam ziveo medj ljudima.

Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.

Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.

Pljujem ja pomalo na vs,
nadmeni buduci.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.

Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.

I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.

Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.

Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.

Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao.

U destoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I cegrtaljke u sake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.

I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.

Možda.

A možda samo treba da prestanem da verujem u bajke i da opsujem, onako ,,muški''.

Još jednom.

Dodiruje mi smrznut nos vrućim prstima i osmehuje se kao da sam čudo dostojno najlepših stvari na svetu, kao da je čitav njegov život ispunjen baš u tom trenutku, kad natrontana ležim u njegovom krilu pokušavajući da se ugrejem.

Odlazimo u kafanu i smejemo se dok naručujemo ,,ono sa puno kačkavalja i gomilu pomfrita uz to'', a posle zajedno jedemo plazmu i kukamo kako ćemo se ugojiti.

Grli me na rastanku, ljubi mi bradu i nosić i želi mi laku noć.

Čudne su te emocije. Otkriješ kutak u sebi za koji nisi ni znao da postoji.

Pitam se gde sam nestala. Već sam pogledala ispod svakog prekrivača i iole izdignute površine. Čak i u najmračnijim uglovima prostorija u kojima sam nekad postojala. Ni tamo me nema.

U onim danima kad su me retki viđali, pričalo se da govorim neke baljezgarije, da verujem u neke stvari koje nazivam Bajkama, u neke nedopustive maštarije koje nikad neću ostvariti. Kažu da sam se smejala kišama i počinjala da kreiram svoj stil odevanja, da sam zavolela cvetiće i nežne boje.

Pričaju da sam najčvršće verovala u Snove, ponovo neke stvari za koje Oni nisu čuli i kojima ne pridaju mnogo značaja. Da sam garantovala da nikada neću posustati u ostvarivanju svoje divne budućnosti, da sam govorila da je San samo zastor za koji ću jednog dana shvatiti da nije nacrtano platno koje pokriva crnilo da mi zamaže oči, nego je prozirna zavesa koja samo čeka da je pomaknem rukom i uplovim u svet koji tako dugo čekam i koji zaista zaslužujem...

Okretali su glavu na suprotnu stranu i, što očima, što pokretima ruku, govorili jedni drugima da nisam vredna pažnje, da sam samo jedan od Izgubljenih, crnih kamenčića u gomili njih, savršeno Belih...

Odlazili su, jedno po jedno, dok mi još samo rogovi nisu virili iz ogromne kućice u koju sam, pretpostavljaju, strpala sve te Bajke, i Snove, i svoje lude oči i te cvetiće i roze i bele oblake, zato se kućica i proširila i sa mukom sam je teglila levo-desno...

Mislili su da me nikad, čak ni da hoće, neće izgubiti iz vida, jer mi je ljuštura tako primetna, šarenolika i upadljiva... a onda sam, jednostavno, nestala.

Prvog dana su se čudili i osvrtali ne bi li me ponovo spazili, bila sam deo njihove svakodnevnice i pomalo im je bolo oči to što moj nedostatak nešto tu menja. Ali već sutradan su nastavili svoju učmalost, zaboravivši da sam ikada, u njihovim krupnim i važnim životima, i postojala...

Samo Ja Se još uvek tražim. Da pitam kako sam nestala i saznam gde sam, zapravo, sada.

Danas hoću da objavim prazan list papira.

Da li su to stvarno bili bolji dani, ili smo to bolji bili mi?

Spadam u grupu onih ljudi koji....

ma, zapravo i ne znam šta hoću da kažem. Nervira me to što nema nikog ko zna da recituje Balaševića, ali, s druge strane, nema ni nekog ko to ne zna.

Obožavam samoću kad je sama prizovem.

Spadam u grupu onih ljudi koji bi radije ostali sami nego da imaju lažne prijatelje.

Jedna je sponzoruša u pravom smislu te reči. Druga nema mozak te samo ide za prvom. Treća , četvrta, peta, šesta i sedma su još uvek zajedno, samo bez mene...Ne znam kako su se ta prijateljstva prekinula. Valjda su one prestale da budu različite i samo se utopile u masu a ja sam nastavila svojim tokom. Onim istim, dugogodišnjim.

Sad sedim ispred ekrana, slušam Balaševića i razmišljam o Beogradu. Ako ovde imam jednog pravog prijatelja i jednu osobu koja me voli, a ako je proporcija broja mojih sugrađana i Beograđana 1:100000, možda će se tamo naći bar 10 pravih prijatelja i bar 10 osoba koje će me voleti? U stvari, ne. U drugom slučaju ipak je dovoljan samo jedan.

Želim da se skoncentrišem na pripremu prijemnog i da budem srećna što više nemam lažne prijatelje. Nisam neko bez dlake na jeziku ali jesam neko ko uvek vidi koliko je sati. A kazaljke mi danas žele sreću.

Sad sedim ispred ekrana, slušam Balaševića i čekam da se moj vojnik vrati sa dežurstva. On uvek ima vremena za mene. I uvek po jedan zagrljaj, najudobniji na svetu.

On je Moj Razlog, u stvari...

Moja mala unikatna dragocenost u zalagaonici ovog ludila.

Da li je male bebe roda donela ili su se izlegle iz glavice kupusa? :)

Najprvija slika našeg malog porodičnog ponosa :)

I tako ja dobih sestru, kiflu od 3,5 kg napravljenu od šećera i sna :) I ljubavi :)

Hvala stricu i strini na ovom malom paketiću! Već za par dana ću moći da je gnjavim ^^

Porodica.

Prignuo sam se da ga poljubim u ruku, svi sinovi tako cine, ali nije dopustio, uhvatili smo se za misice, kao poznanici, i to je bilo najbolje, izgledalo je prisno a nije pretjerano. Ali kad sam osjetio njegove ruke, jos jake, na mojima, kad sam iz blizine vidio njegove sive vlazne oci, kad sam prepoznao njegov krepki miris, drag mi od djetinjstva, zaboravio sam na svoju i njegovu zbunjenost, i djetinjim pokretom prislonio glavu uz njegova siroka prsa, odjednom raznjezen necim sto sam mislio da je davno nestalo...

Trajalo je to samo trenutak, i jos dok suze nisu pocele ni da se suse, zastidio sam se tog smijesnog djetinjeg postupka, jer nije odgovarao ni mojim godinama ni odjeci sto sam je nosio. Ali sam, zacudo, dugo poslije pamtio tu stidnu slabost kao beskrajno olaksanje: na cas samo bio sam izdvojen iz svega i vracen u djetinjstvo, pod neciju zastitu, oslobodjen godina, dogadjanja, muka odlucivanja, sve je bilo predato u jace ruke od mojih, bio sam divno nejak, bez potrebe za snagom, zasticen ljubavlju koja sve moze.

M.Selimovic

It's time to be rude.

Nedostaje mi ona Ja koja nije marila za gluposti koje se oko nje dešavaju, koja se smejala najmanjim sitnicama i volela život jer je verovala da će jednog dana dobiti svoju bajku.

Ona koja se bojala loših ljudi jer su joj kvarili vreme. Koja se borila protiv nepravde skačući i vičući i koja nije stagnirala nikad, baš nikad.

Sad sedim. Ne izlazi mi se iz kuće. Da me par ljudi ne primorava da se vidim sa njima, ležala bih u krevetu do kraja života.

Pitam se samo gde su nestali svi oni prijatelji... Moja najbolja drugarica ima najbolju drugaricu. Ostala je ona sa kojom se družim punih deset godina. Sušte smo suprotnosti ali se trpimo. Ostao je On. Da nije bio uz mene u strašno teškim trenucima, sigurna sam da bih bila sama. No, tako to ide.

Vienna, Budapest, Prague.

Ne znam zašto idem. Da se odmorim od Njega i da se uželimo jedno drugog, da mi još više nedostaju roditelji, da vidim sve te magične stvari ili da kupujem do besvesti...Znam samo da ne mogu da dočekam

Stvari koje želim iz Beča:

• sako
  
• sportska torba
• par detalja sa mašnicama ili cvetićima
• prsten za dva prsta
• lakići :)

Naravno, tu je i marcipan za mamu i piće za tatu, i gomila stvari za Njega i brata.

Countdown: 6 days ^^

Malo šta je još po starom.

Bakin ručak upakovan u male plastične kutijice,

malo piletine,

malo krompir-pirea(najboljeg na svetu!)

mnogo ljubavi i

kutija sa kolačićima.

Njegovo-hoćeš da ostanem pored tebe dok ne zaspiš?

Grli me do kasno iako ustaje u pet.

Briše mi suze nadlanicom.

Govori neke odrasle reči dok mu jecam u naručju.

Moj Neko.

I moja porodica.

Odsustvo dvoličnih i licemernih.

Ljubav. Prava, istinska.

Hvala.

Ja znam da ti možeš puno bolje, naravno da znam ja to..

Sela je na fotelju, trudeći se da ne dodirne frotirski prekrivač leđima još znojavim od trčanja.

U sobi mrak, samo Mesec baca svetlucavu senku na pod.

Sve je tako tiho.

Lista Njegove poruke i prva suza klizi nećkajući se...

...a onda je lavina preplavljuje.

Sve što je nedeljama skupljala u sebi samo se preliva slepljujući trepavice ispod vodeno-zelenih očiju i izazivajući golicanje na obrazima...

Pisao je tako lepo...da je ona njegov život, da ne bi umeo da funkcioniše bez nje...

Danas je tačno deset meseci otkad su zajedno.

I tačno tri dana otkad su se poslednji put čuli.

Napravila je glupost,

ali takvu glupost kakvoj bi se svaki drugi muškarac nasmejao već sutradan i kasnije je zadirkivao.

On je ignoriše.

Toliko se opustila sa njim da je zaboravila na sve zidove koje je prethodnih puta gradila oko svog srca i uma, toliko da mu je pričala apsolutno sve, toliko da je prozrela sve loše ljude i oterala ih od sebe i ostala sama sa njim, misleći da će zauvek da ostane tako...

Samo tri dana pre ove scene sedela mu je u krilu, imitirali su jedno drugo i smejali se od srca, smejali se toliko da su ih pluća bolela od potresa i suze kretale od miline koja je iz očiju prosto kipila...

Zahvaljivala je Bogu što je konačno srećna, a onda je na scenu stupio Marfi. Danas je, pričajući sa Pirinač, poželela da joj kaže da više nema nikog, da se oseća toliko napušteno da joj se ni ne izlazi iz kuće, da je kivna na sebe jer je dozvolila da se otvori još jednom Muškarcu i da tom istom dozvoli da je povredi.

Zna da on nije takav. U dubini duše, on je još uvek onaj koji joj je 25.jula napisao ,,Princezo ljubim te, proći će glavobolja i sve će biti u redu!'' , još uvek je onaj koji joj je kupio lizalicu kad je bila bolesna i koji bi je ušuškao kad god bi zaspala na njegovim grudima. Samo...trenutno je pod nekim drugim uticajem. Ljudi kojima nije bitno da li će on biti srećan. Kojima je duhovna hrana tuđa bol.

Kad to shvati, biće kasno... Mala devojčica više nikad neće biti Njegova Mala devojčica.

Obrisala je suze, pustila Petera Greena i otvorila knjigu. Ona će sledeće godine biti farmaceut. Sa njim ili bez njega.

,,Upitala se da li bi on mogao da shvati kako je to kad znaš ko si i šta si, i kad veruješ da znaš gde si se uputio, ali se uprkos tome osećaš izgubljeno...''

Kad želite sebi da opalite šamar jer je neko toliko dobar prema vama da osećate da ga svakom rečju vređate.

Kad kaže ''Ostaviću te, kunem se'', a vi kažete ''Ostavi me, ubiću se''.

Kad kažete da nećete decu sa njim a znate da ne bi bilo lepše dece na svetu.

Kad gledate druge muškarce a samo on vam drži glavu dok povraćate.

Kad vas nosi u krevet u četiri ujutru a vi razmišljate samo o sebi.

Ima Boga, ali nije on odgovoran za sve gluposti u našim malim, jadnim životima.

Krivi smo sami.

Zvaćemo je Beras.

Imam zelene oči, i ne smatram se ništa posebnom zbog toga jer kažu da je to mutacija gena, kao i moja svetlo smeđa kosa i tako dalje. Kažu da bi trebalo da svi imamo crnu kosu i oči. Ne mogu a da se ne zapitam na šta bi to, zaboga, ličilo?!

Elem, to nije tema mog današnjeg posta. Tema je devojčica čije je ime Pirinač(to još uvek ne mogu da ukapiram). Kad bolje razmislim(smejaće mi se kad ovo pročita) možda joj i pristaje. Pirinač je karakterističan ljuskar-spolja tvrdo, nesalomivo, a kada pronađete način da smekšate tu hladnu masku, dolazite do lepog, mekanog dela. Daću sebi za pravo da je uporedim sa pirinčem(i na ovo će se nasmejati i verovatno će, zajedno sa nekom drugaricom, zaključiti da ja nisam normalna) jer mi, u nekim trenucima, liči na mene. S druge strane, uzmite gomilu pirinča:sve je belo. A onda prođite rukom kroz tu gomilu i stidljivo će išetati jedno žuto zrnce, pomalo drugačije od drugih, a tako karakteristično samo po sebi. Ljudi koji, poput konja sa onim pokrovima kraj očiju, gledaju samo u jednu tačku, će se netremice namrštiti tom zrnu i baciti ga u smeće. Smatram sebe onom koja baš u tom malenom zrnu uspe da vidi nešto posebno, i da ceni baš njega, jer nije kao drugi. To je Beras. To sam, pomalo, i ja.

Pirinač je mlađa tri godine. Pošla je u srednju školu i čini mi se da je jedina koja shvata njeno pravo značenje i koja joj se raduje još od prvog dana, i to mi se sviđa. Ja nisam znala šta je srednja škola dok nisam stigla do četvrte godine. Samo sam čekala da prebrodim svoju naivnost i steknem prijatelje do groba, a stekla sam samo par lepih uspomena i saznanje da su ljudi sa godinama sve dvoličniji i licemerniji, i da mi prijatelj može biti samo onaj ko me iskreno voli, odnosno budući muž, najuža porodica i to je to.

Nadam se da je ovo saznanje samo meni namenjeno i da će ona, ako ne stekne nove, makar zadržati dosadašnje prijatelje, a čini mi se da ih ima nekolicinu.

Pirinač sam upoznala tako što je čitala moj stari blog i oduševljavala se. Da mi je neko, te davne 2007 pričao da će se nekome dopasti moji postovi, rekla bih mu da je nenormalan. Ni sad ne vidim nešto posebno u njima, osim što u meni izazivaju setu i želju da bar nešto od toga izmenim... Uglavnom, znam kako se oseća jer i ja imam stariju drugaricu-blogerku, valjda to tako ide, u krug.

Red je da pričam malo o njoj:Nisam joj to do sad rekla(a i sad nije kasno da pomisli da sam se posesivno vezala za nju iako još nijednom nismo bile jedna drugoj rame za plakanje), ali kad bi me neko pitao za nju, rekla bih mu sledeće: Ona nije kao ostale devojčice. Znam to jer ih poznajem. Ona se igra barbikama jer zamišlja da će jednog dana biti srećna kao one. Sa njom može da se razgovara o svim temama, tipičnim i atipičnim. Nju ne zanima samo da li će imati dečka koji vozi mercedes. Ona želi nekog ko će umeti da je nasmeje. I da joj kupi gerbere. Gerberi su tako specifično cveće...Ona ne želi hiljadu i jednu ružu. Ima pametne oči, i to je sve što sam o njoj uspela da zaključim. Ona u pesmi čuje muziku. Verujte, i tu je jedna od retkih. Kad je pogledam, poželim da se vratim tri godine unazad i budem joj sestra. Ili makar najbolja drugarica. Jer od nje i sad imam toliko da naučim...

Beras, ♥

P.S.Dala si časnu pionirsku! :) Eto, završih.

Hoću da slušam narodnjake

i da pijem neko staro, domaće vino

pod mesečinom,

i da se smejem,

da se smejem kao u onom

snu.

Beogradska priča.

Prvi put u životu zaspala je u suzama a probudila se sa osmehom. Za suze je zaslužan on, a za osmeh snovi koje je snivala. Nije sanjala njega. Sanjala je prijatelje...Smejala se od srca kao nikada na javi. Kikoćući se, otvorila je oči i zatekla sebe u zgrčenom položaju. Ruke su joj bile stisnute oko debelog braon ćebeta a noge savijene do grudi. Sve joj se brzinom svetlosti vratilo u sećanje.

Veče pre toga. Posvađali su se zbog gluposti. Pili su šejk sa drugom i njegovom devojkom. Da ih je neko posmatrao sa strane, ne bi mu mnogo trebalo da uvidi razliku između ta dva para:krupan, momak guste braon kose sedeo je na kauču grleći svoju sitnu devojku, povremeno joj prolazeći prstima kroz kosu ili je ljubeći u čelo. Preko puta njih, na dve zasebne fotelje, sedeo je mršav mladić u čudnoj izuvijanoj pozi prekrštenih nogu i devojka sa nekoliko kilograma viška, namrštena. Da ljudi iz male varoši u kojoj žive nisu znali da su zajedno već skoro godinu dana, rekli bi da su se ovo dvoje sreli prvi ili drugi put u životu. Njene osore reči letele su ka njemu kao varnice. Držeći slamčicu ispred usana, u afektu zbog njegovog upornog ćutanja, šapuće dovoljno glasno da on može da je čuje:,,Pičko.''

Ustaju i odlaze. Bez zagrljaja, bez držanja za ruke. Kao potpuni stranci. Hvata je za ruku, zastaju. Ali i dalje ćuti. Ona izgovara par reči i kreću joj suze. Odlazi u svom pravcu. Ni sad, kad je prošlo neko vreme, i pored izreke ''jutro je pametnije od večeri'', ne zna da li je ispravno postupila. Ne...Nije ona okrenula leđa zauvek. Za koji dan će se topiti u njegovom zagrljaju kao da se ništa nije ni desilo. A onda će se opet posvađati, i opet, i opet. Jednog dana će i se i to njihovo Zauvek završiti.

Ona sedi i čeka. Od muškarca koji se u jednom trenutku ne ponese kao muškarac već u sledećem se očekuje neki od tri scenarija. Može da lupi šakom o sto i dokaže ženi da je voli ali da ne može sa njim kako hoće. Može da dođe pod njenu terasu ne sa hiljadu i jednom ružom i bandom cigana, nego samo jednom, ubranom negde usput, iz ljubavi, a ne jer to tako treba. Ili, najjednostavnije, da je presretne negde, zaustavi joj krv stiskom ruke i poljubi je najlepše na svetu.

Seća se kako je stigla kući u bunilu, tresući se od nervoze i bola. Niko je nenamerno nije toliko povredio kao on-ćutanjem. Suze su joj se slivale niz obraze i zaustavile su se tek kad je utonula u jako dubok san. Gde su je čekala neka nepoznata nasmejana lica i zagrljaji.

Na kraju krajeva, ova priča i nema veze sa Beogradom, ako izuzmete činjenicu da Ona nikada neće prestati da veruje u to da je baš tamo čeka Nešto. Ova priča je samo ispovest, ne toliko stilski doterana, ali najličnija i najiskrenija ispovest devojke koja je i suviše naivna i obazriva da bi nekome okrenula leđa zauvek... Čak i kad taj neko to odavno zaslužuje.

Priča broj tri.

Zgrabio ju je za ruku dok je ona, ni ne pokušavajući da se izvuče iz stiska koji joj je zaustavljao krv i činio da joj ruka trne, bespomoćno gledala u te krvave oči. Provela je sa njim dve godine, a nikad ga nije videla toliko nervoznog...Razum više nije mogao da savlada sve jači strah koji joj se širio srcem. U tim očima nije ostalo ništa od onog nežnog pogleda koji joj je poklanjao svako jutro prethodnih dvadeset meseci...Pitala se gde je to nestalo.

Imao je veoma jak razlog za bes, ali je sumnjala da je samo to uzrokovalo lavinu događaja i njenu nemoć u takvoj situaciji. Probala je da ga smiri na hiljadu načina, ali kao da je nije slušao. Svaka njena reč sve jače mu je razdirala slepoočnice i bio je spreman da je udari ako bi rekla još samo jednu pogrešnu. Uvidela je da ne vredi ni da bude nežna, ni gruba, ni da ga podržava niti da brani njegove protivnike.

Znala je da je sebično to o čemu je sve vreme razmišljala, ali samo to joj se vrzmalo po glavi: Sigurno je ni ne voli. Pročitala je mnogo romana, videla uživo mnogo muškaraca koji vole, koji su spremi da izgube sve, i znala je da jedan takav muškarac ne stoji pred njom, da je bila samo usputna zabava i da se uzalud sve proteklo vreme zavaravala mišlju da bi je poslušao u svakoj situaciji, uzalud je zamišljala sukobe od kojih bi on odustao samo njoj za ljubav.

Pokušala je da razgovara sa njim, ali kao da više nije obraćao pažnju ni na suze koje su joj lile niz lice, a koje bi, do par trenutaka, u nekoj najbanalnijoj situaciji, poljupcima skidao sa njenih obraza. Vikao je, ali ga više nije slušala.

(,,Ne zanima me i ne čujem...
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze,
Koga se još tiče šta je reko duh?" )

I, najzad je...

Otišla.

Naša priča.

Par štaka.

Srceparajući izraz lica.

Moje suze.

I opet neverovatna jačina u njegovom glasu.

Grlili su me razni ljudi u poslednje vreme...

A moja ramena kao da su vapila za njegovim rukama.

Reči nisu bile dovoljne.

Milion puta izgovoreno ''biću okej'' zasenio je jedan zagrljaj.

Dva usklađena srčana ritma.

Svaki sledeći je mene činio jačom...

***

Neki grad koji nije naš.

Neki ljudi koji nam nisu prijatelji.

On i ja.

Poljubac u vrat, osmesi.

Jauci nadglasani zajedničkom tišinom.

Još samo deset dana.

Zvanično.

A onda...

Počinje bajka.

***

Život mi je na teži način dokazao da postoji bitnija stvar od toga hoće li me pozvati u tačno određeno vreme, hoću li ga prevariti, hoće li me zaboraviti, hoću li ga čekati...

Zove se zdravlje.

Priča broj dva.

Jul je, dvehiljadedvadesetineke. U 'najboljim' je godinama. Onim, kad iza sebe imate dovoljno onih 'malo lošijih' da možete da kažete da ste konačno upoznali sebe. Shvatili svoja očekivanja. I da vam nije bitno što sedite ispod Ajfelove kule i pijete kafu iz srpskog termosa staru nekoliko dana. I što ne nosite oseću koja se slaže. Kad se više ne smejete vicevima o plavušama i policajcima jer shvatate da se ništa na ovom svetu ne smeje, da ni u jednoj situaciji ne možete pronaći iskricu osmeha, kao što ste to verovali mnogo godina unazad.

Jul je, dvehiljadedvadesetineke. Pored nje stoji muškarac u malo boljim godinama od njenih. On je inteligentan. Snalažljiv. Sladunjavo-sarkastičan. Pored njega se smeje kao dete.

Međupriča - We bite each other.

Ujedamo se. Naoštrenim bisernobelim zubima kidam mu komade duše i žvaćem sa zadovoljstvom, u slast, dok mi se sokovi te naivne duše slivaju niz vilicu i klize niz rubove, te ih brže-bolje poližem, da nijedan gram ne izgubim. Njegovi zubi su žuti, jer je žvakao više duša nego ja. On ne puši. Ja se nalivam crnim i belim vinom na smenu, pozajmljujem slims cigarete i trujem dušu da svakom sledećem bude gorka i da može da je sažvaće samo onaj koji se stvarno potrudi i zasluži da se njome zasladi. On, svojim sedam godina starijim zubima nepravilnog oblika samo gricka moju dušu, još uvek nedovoljno trulu. U sitnim zalogajčićima krade deliće mene i ostavlja me sve praznijom. Mi se ujedamo. Jer tako sami hoćemo.

Priča broj jedan.

Dovezli su se u servis novim crnim Mercedesom. Ona je vozila. Izašla je iz auta držeći za ruku crnokosog dvogodišnjaka koji se otimao tananim glasićem se buneći što ne može da hoda sam 'kao svi veliki dečaci'. Pustila ga je, zabacila dugu smeđu kosu iza ušiju i okrenula se ka majstoru. ''Saša!'' Krupan ćelavi čovek ju je gledao začuđeno. ''Izvolite?'' Na tu dozu ozbiljnosti u njegovom glasu zakikotala se i, okrenuvši se ka visokom crnokosom čoveku koji je izašao iz auta za njom i čučnuo da pogleda zadnji deo automobila, kroz smeh reče:''Znala sam da me neće prepoznati!'' Na to se čovek trgnu i uspravi, pogledavši prvo u nju, a onda u autoelektričara u sveže opranom radničkom odelu sa čistim, još neuprljanim rukama. Lica obojice muškaraca se ozariše. ''Ne mogu da verujem...To ste zaista vi?! Tanja? Divno izgledaš!'' Žena se osmehnu i potrča mu u zagrljaj.

Prošlo je mnogo godina otkad su se poslednji put videli... Saša je još uvek učio zanat u radionici svog oca, Darko je kretao u vojsku a Tanja je sanjala o studijama farmacije. Bila je dete, njih dvojica su po 10 godina stariji od nje, ali to se više nije primećivalo. Izrasla je u vitku nasmejanu ženu istih bisernoplavih očiju i duge kose koja se previjala preko leđa i na krajevima se uvijala u savršene lokne. Čovek koji ju je sada grlio, drugom rukom držeći sina da ne istrči na ulicu, promenio se još više. Dodao je nekih dvadesetak kilograma, ali ono što je za njega bilo karakteristično-kratka razbarušena kosa i pomalo pogrbljen položaj ramena-ostalo je isto. Po tome je Saša i prepoznao svog nekada nerazdvojnog prijatelja sad, posle čitavih šesnaest godina...

''Pa, dobro ljudi, gde ste vi sve ovo vreme?! Hoću sve da čujem!''

''Naravno, samo nam prvo sredi problem sa gepekom, i vodimo te na kafu. Ima toliko toga da se ispriča...''

Ipak nije uzalud onog pravog čekati.

Bilo je par trzavica. Shvatila sam da je svaki sledeći bolji. I da će od njega(koji je trenutno savršen) postojati savršeniji. Tako to ide. Piramida ishrane, lanac života, kako god hteli da ga nazovete.

Bilo je padanja u nesvest. Maminih poljubaca i tatinih kritika. Straha. A onda zahvalnosti. Ostaje jedna sveća zapaljena za Blagu Mariju. I jedan ožiljak na temenu. I blagi potres mozga. I još više snage zbog ljudi koji me vole.

Krećem na put. Ne znam koliko ću ostati, volela bih jedno mesec dana. Da odsanjam to vreme uz Harija Potera na 1500 metara nadmorske visine. Nema šanse. I tri dana će biti dovoljno.

Volela bih da mogu da se prebacujem. Hari Poter može da se prebacuje. O, ne bih ja nigde daleko...Svratila bih samo do Bugarske, da kupim jednu od njihovih savršenih torti. Do Zaječara, da ga poljubim u prolazu. Do Egipta, da mahnem faraonima. I ispred farmaceutskog fakulteta u Beogradu, da mu se naklonim i obećam da ću biti najbolja. Volela bih da mogu da se prebacujem...

No, godine su preda mnom, naučiću i to, jednog dana. (:

Pa...srećan mi put!

Kad neko iskreno veruje u tebe.

Nas dve, to jest ona i njeno malo izdanje,

u smrdljivoj bolničkoj čekaonici sa dve pljeskavice

i dve banane i dve dlakave breskve.

Sa skupljenim prstima i umršenom kosom,

ili umršenim prstima i skupljenom kosom

i jednim praznim krevetom

u sobi broj 5.

Četiri sata čekanja i olakšanje

i priča o tome kako ću imati lepu decu

jer ona ima lepu mene.

Avgust je.

Uskoro ću postati farmaceut,

i ne znam kako ću živeti 300 kilometara dalje od nje.

Ali učini me ponosnom,

kaže mi.

Pruža mi ruku i spuštam joj suzu na dlan.

Bože, hvala Ti što ličim na nju.

Shut it down.

Haha.

Uplašio bi se kad bi znao sve.

Haha.

Odselio bi se i prestao da postojiš.

Haha.

Smešno je.

Samo još godinu dana da me razočaraš i saznaćeš.

Baš sam kul.

Haha.

*

Otišao je. A sa njegovom mamom samo što nisam ugovorila i koja će kojim danima da kuva ručak.

Slatko je.

*

Otišao je. Sad u okrugu od 60km nema normalne osobe s kojom bih mogla da razgovaram.

Pročitala sam Jedan od onih života i počela Dž.K.Rowling. Kakve god to veze jedno s trećim imalo. Balašević negde u pola knjige kaže nešto tipa-svi oni misle da su Homo Sapiensi, a ja skoro nijednog nisam sreo.

*

Volim Balaševića. Ne volim sebe kad pišem nabacano. Volim Milanu i Tijanu jer putuju. Ne volim Katarinu jer zanoveta. Volim tatu jer je bolestan. Ne volim doktore jer će na operaciju. Volim mamu jer nisam glupa. Ne volim ostatak sveta jer upravo to jeste.

*

Stop.

Make me a cupcake.

Hoću da šetamo pored reke i da imamo crnog mačora koji će spavati na kolekciji Koeljovih i Andrićevih khjiga, odmah pored Balaševićevih albuma koje ćeš mi pokloniti za dvadeset sedmi rođendan uz plišanu ovcu-privezak za ključeve i dve karte za krstarenje Mediteranom.

Sa mnom je naporno. Ja sam sve već isplanirala. Najneočekivaniji poklon očekujem deset godina unapred.Moraćeš da budeš stvarno poseban. Moraćeš stvarno, stvarno da se trudiš.

Hoću da nedeljom uveče jedemo sladoled na ogromnoj terasi sa pogledom na planine. U svako doba godine. Hoću da vodimo ljubav u potkrovlju. Da živimo u Beogradu. Da sviram harmoniku.

Da imamo kuću sa bež nameštajem. Da miriše na bebe. Da nosim riblju kost. Da imam jako mršave prste i braon nokte. Nikon aparat i hiljadu slika u njemu.

Hoću ponovo da pišem kao luda. I da se smejem kao još luđa. Hoću da putujem u Pariz. Da nosim odeću sa cvetićima. Da slušam balade. Da se smejem puno i da plačem još više.

Želim.

Mogu.

Hoću!

Reborn.

Oboren sistem i ponovo instaliran.

Izbrisane uspomene.

Izbrisano sve.

Jedan poziv drugačiji nego ostali.

Jedan novi osmeh u kolekciji.

Osmeh broj sedamdeset pet.

Beba u porodici broj tri.

Uskoro.

Tako sam ponosna.

Još samo par stvari-Beograd, kafa iz Coste, jedan prijatelj i jedna srodna duša.

I san će biti upotpunjen.

*

...Radujem se kiši prvi put u životu.

ni ne putuje mi se više... samo bih trčala niz stepenice.

Fali mi decembar. Decembra je padao sneg, a ja sam, uvijena u njegovo narandžasto ćebe, jela palačinke. Naše prve zajedničke palačinke... (:

Fali mi i januar. Januara je bio tu...I februara...

Ne fale mi mart, april, maj i jun. Neće mi faliti ni juli, ni avgust. Septembar, nadam se, hoće.

Septembra će sve biti drugačije. Što se njega tiče.

Sve ostalo će zauvek ostati isto...

Ista naivnost koja me karakteriše, isti snovi koje sanjam...

Ista lakovernost i povodljivost...

Bože, hvala ti. Ne moraš se svetiti zlim ljudima...Možda samo ja tako učim lekcije, ispisane suzama.

Hvala za te lekcije, verovatno će mi nekad značiti.

Hvala za njega.

Za onaj trenutak kad spavam na njegovim grudima i u istom trenutku se oboje budimo, gledamo se dugo u oči i konačno me poljubi u čelo.

Za trenutke kad smo sami u gradu u tri ujutru i ja vrištim od smeha.

Ležim na krevetu i s leđa posmatram kako kuca nešto na fejsbuku.

Tako sam ponosna...

I tako tužna, večeras opet odlazi.

Srećan mi rođendan.

Briga me što nisi mesec,a ni sunce...briga me.

Opekotine od sunca.

Ispucale ruke koje pokušavaju što nežnije da me zagrle.

Poslastičarnica koja se zatvorila pre dve godine.

Putešestvije po nepoznatom gradu.

Klinački osmeh kad mu bebećim glasom kažem ''ti si moj maji mis.''

...Zato što niko nije činio da se osećam toliko posebno. Nikad.

Postoje u nama neke stvari neprevodive u reči.

Rehabilitation.

Abstinence from life.

Grandma's cherry pie.

Grandpa's big bed.

A good book.

Daydreaming.

Explaining.

Deep, deep breathing.

Talking to him. For hours.

Regretting.

Promissing.

Turning a new page.

Zato što, i kad sam mrtva pijana, trčim prvo njega da vidim.

Zato što me ne udari kad ga ugrizem za usnu do krvi.

Mrak.

Sama. Hodam nepoznatim ulicama u nepoznatom pravcu do delimično poznatog odredišta.Ponavljam sebi:''Prva levo, pa druga desno, pa petnaesta kuća sa leve strane...Neće kuče...Ne ujeda...Smiri se.''U jednom trenutku usporavam. Ne znam gde se nalazim. Okrećem se, oko mene samo mrak. Čuje se lavež. Blizu je. Oduvek sam se više plašila pasa nego ljudi... Sa čovekom možeš da razgovaraš. Možeš da udaraš. Čovek je čoveku istraženo biće. Psa ne bih smela da udarim; pomalo jer mi je žao, a s druge strane-neki bi se okrenuli i otišli, dok bi neki postali još agresivniji.

Ne smem da stanem. Hodam i hodam, zalazim u sve mračnije i čudnije ulice. Na kraju, ćorsokak. Skidam minđuše jer mi se čini da isuviše zveče kroz noć, da paraju tišinu i prizivaju senke. Sad čujem samo svoje srce. Šake su mi, kao i uvek kad se uplašim, stegnute i isprepletane na grudima.Kao da pokušavam da se stisnem, sama sa sobom. Telefon je ugašen, bez kredita i baterije. Grabim napred, više ne znajući gde sam i šta radim. Ni ne razmišljam. Sad samo, skoro glasno, ponavljam sebi da će biti sve u redu. Odjednom se setim izreke ''Nije kome je namenjeno, nego kome je suđeno.'' Ne znam zašto. Kuće su napuštene. Ne smem natrag. Ne smem dvaput istim putem. Prolazim pored psa koji leži ispružen na sred ulice. Podižem noge od zemlje trudeći se da ne napravim ni najmanji šum.

Rešim da pođem nekim novim putem. Sve su ulice paralelne, moram negde da izađem. Uostalom, ući ću u neku kuću, pozvaće mi taksi...Odvešće me kući... Daleko odatle...

Odmahujem glavom. Velika sam devojka. Moram da budem hrabra. Drhtavom rukom stežem telefon kao da će u svakom trenutku tata pozvati i pričati sa mnom dok ne stignem gde sam pošla.

Činilo mi se da tumaram satima, kad sam konačno ugledala poznatu kuću. Odavde znam da se snađem...valjda...

Skrećem još nekoliko puta i konačno dolazim do dvorišta. Čovek je u bašti. Dotrčim do kapije, otvorim neverovatno brzo i utrčavam do vrata. U glavi bljesak:''Šta ako je kuća pogrešna?''

Više ne znam gde sam, ne prepoznajem ni banalne stvari. Svejedno je...I ako je pogrešna, sada je sve u redu. Stižem do svetlosti i ugledam poznato lice.

''Dobro veče.''

*

Bilo je sve osim dobro...Kretala sam se u nepoznatom dalu grada, od jedne drugarice do druge. Udaljene su pet minuta. Ja sam putovala pola sata. U međuvremenu su se obe setile koliko sam osetljiva, pa je ona od koje sam pošla javila drugoj da bi trebalo da sam blizu. Pošla je da me sačeka.Mimoišle smo se. Sedim u njenoj sobi oblivena znojem. Njena mama mi kuva kafu i pričom pokušava da me smiri.

Posle nekoliko minuta, ona utrčava.

Zagrli me bez reči.

Olakšanje...

Počinjem da plačem.

Ona je nosila naglas svojih skoro osamnaest...

Sve češće joj govore "Vi"...

Begeš u grudima udara...

Bije u bronzane žice...

U džepu sretni staklenac... Ko ono novčić i zdenac...

Mala vračka da nestanu svi...

A On bane ko lupež... I prospe joj kosu u lice...

Kao osrednji klošar, malo prosed... I prostar...

Na uglu sam zastala sama...

Ne tako dobar...juni...

I misli sve... U "ruskom štimu"...

A onda shvatih, na pr

epad... Da te volim, ko nekad...

Vreme samo raspiruje plam...

Jesi moje, najmoje?

*Jel me voliš?

-Volim te povremeno.

*E vidiš, ja tebe volim neprestano.

-Jel nećeš da prekineš vezu?

*Naravno da ne.

-A...volim te.

*Znam.

He believes in me.

Sede na klupi u parku. Na jednoj polovini klupe. Drugu su zauzele kese i gomila njihovih stvarčica. ''Kao da smo krenuli na buvljak'', govori joj. Smeju se. Govori mu ono što je planirala još ranije. Da je suviše boli daljina. Da neće uspeti, ma koliko se trudili. U njegovom oku suza. Steže joj ruku. Ćutanje.

''Ne dam te.''

....

Leže zagrljeni na krevetu. U sobi mrak.

''Volim te.''

-''Šta voliš kod mene?''

''Sve.''

-''Pogrešan odgovor...''

''Šta ti voliš kod mene?''

-''Tvoje oke. Tvoje guste trepavice... Zvezdice koje ti sijaju u očima. Tvoj osmeh kad si srećan... Način na koji me grliš. Način na koji mi se igraš sa pramenom kose dok šetamo. Ono kad ti gužvam lice. I kad se pravimo da te šamaram. I kad me pozoveš na fiksni i pitaš gde sam. I kako pričaš sa drugim ljudima. Volim tvoj parfem... I tvoje duge prste.''

''To je skoro sve...''

-''Nije. Ima hiljadu stvari koje mrzim kod tebe. Ali, hiljadu i jedna koju volim.''

''Ja...ja tebe volim kad se nasmeješ jer si bezbrižna. I...volim te jer niko nikada nije bio toliko nežan prema meni.''

Grli je. Suza nestaje. Rukom istražuje skrivene mladeže, rečima joj crta osmeh na licu.

''Volim te jer sam sa tobom srećan.''

Golica me biserna kapljica u oku. Ne pomičem se, puštam je da se sporim, kotrljavim korakom spusti na dole. I stara, žuta stranica ''Seoba'',Crnjanskog, dobija novu šaru. Kroz deset minuta se kap suši učinivši mesto na koje je pala smežuranim i tamnijim, a za njom se spušta još jedna uz tup udarac o papir. Okrećem prvu stranicu, po peti put počinjem ispočetka... Gubim i ono malo koncentracije koju sam imala pre sat vremena. U glavi hiljadu drugih misli. Upravo sam najvažnijoj osobi na svetu rekla da me ostavi na miru. Da samo ode. Da prestane da se druži sa mnom. Da nađe sebi nove ljude.

Možda i hoće...Ali ja neću uspeti, nikada. Ne znam zašto, ali ne ide mi ta razmena...Ne umem da dam nešto staro, provereno, za novo i šljašteće. Jer znam da ne sija sve što je zlatno. I obratno.

*

2006. Nešto iz najveće mržnje prelazi u zakleto prijateljstvo. Sestre po suzama. Po čaši. Po osećaju na nepravdu i istim razmišljanjima. Nerazdvojne.

Leto 2008...Kikoćemo se držeći se za ruke i planiramo da se vratimo ''bivšim momcima''. Na isti dan, te zime, u isto sati i minuta, držimo dve različite ruke. Kroz nekoliko meseci, na isti dan, prestajemo zajedno da patimo.Na jesen nas razdvajaju. Ljubomorna sam kao da mi neko otima blistavi dragulj koji sam godinama posedovala, na koji sam tako divno navikla... Baksuz. Lepo sija i u tuđim rukama... Nisam neophodna.

*

Ne damo se. Naredne godine-mnogo presudnih trenutaka. Preteških. Tu je. Tu sam...

2011. Neke bitne promene u našim životima, najavljuju kišu. Možda sam previše posesivna. Možda previše očekujem. Malo toga je još 'zajedno'. Čini mi se da se sve to održava nekako veštački, samo da bi se održalo, da se sad meni smeje kako smo se zajedno smejale nekim ljudima. Ne podrugljivo, ne zlobno....nego, sa nerazumevanjem.

*

Boli. I...ne znam da li želim da se stanje promeni. Možda i ja treba da se družim sa nebitnim ljudima. Dvoličnim, razmaženim ili lošim. A možda je svaki čovek dobar za sebe. Dobar prema onome što voli.

Ma...lupetam. Nema dobrih ljudi. Više nema LJUDI uopšte.

Danas me boli jer više nema ni nas.

Whisper in the ways, watching days and moving on, you wake up every monday then suddenly it’s sunday and the week is gone...

Ne umem više da pišem.

Valjda imam toliko mnogo misli u glavi da ne znam šta ću pre.

I ovaj post, inače, počinjem već peti put. 

Htela sam da pišem o lošim ljudima koji me okružuju, 

pa o Njemu,

pa o školi.

Na kraju sam sve izbrisala.

I evo me ovde, pred praznim ekranom.

Osećam se...tromo.

Poput ovog vremena.

Isparavam kao kratkotrajne prolećne kiše sa užarenog asfalta.

Ono je doba meseca kad psujem mamu jer sam žensko.

Imam rogove. Sve mi smeta.

U poslednje vreme samo spavam.

Preživela sam tri meseca...

samo još tri.

Pa će se odseliti.

I više neću imati izgovore, 

moraću da izađem u grad.

Fali mi da ostanem budna do kasno.

Otkad spavam po ceo dan, ni šest sati u školi ne mogu da izdržim.

Pljas po sred lica.

Vreme je za buđenje....

♥

Želim...

da me ljubiš u rame kad god demonstrativno okrenem glavu od tebe. da budeš moj Izi i ja tvoja Lora. da me zasmejavaš kad se rasplačem. da se ljutiš za gluposti. da me pitaš da li imam 'nešto' da ti kažem. da mi kažeš 'volimtevolimvolimvolimvolim'. da ti kažem 'punopunopunopuno'. da se izvinjavamo Bogu što smo se ljubili na praznik. da pravimo anđele u snegu. da me plašiš dok ne počnem da vrištim, a da me onda dugo, dugo grliš. da ostaneš kući duže od pet dana. da biramo romska imena za decu. da mi kažeš da sam ćurka. da ti kažem da si majmun. da se smejemo. da zajedno pevamo pesme iz naftalina. da ogovaramo druge parove. da ležimo zagrljeni. da završavamo jedno drugom rečenice. da tripujem. da budeš pored mene. odmah.

Treba mi neko ko razmišlja u bojama,

ko oseća prstima i ko sanja budan,
treba mi neko vešt,
a nesiguran poput akrobate,
učitelj džiu-džica na električnoj stolici
punoj vate,
magnetna plazma u bolnici,
krvno zrnce u plaštu sena,
perverzna princeza na zrnu graška,
ulični diler sa dosta praška,
pustinjski vetar bez jednog daška,
u stvari... u stvari,

Niko mi ne treba...

niko baš toliko, toliko
toliko
kao
Ti...

Jer čekala bih samo njega, nijednog drugog.

Stanica.

Ne znam koji po redu odlazak ili dolazak...

Više i ne brojim.

Samo dođem, poljubim, mahnem u neki prozor, obrišem suzu u levom oku i prepešačim grad natrag do stana. Bude prazno prvih par sati, pa opet naviknem na tišinu...

Ovaj put će razdvojenost biti najduža. Ali i poslednja, bar do jeseni, nadam se.

Ovaj put sam zastala na peronu, stresla se, i jače stegla roze kišobran jednom, i crni prsluk drugom rukom, pokušavajući da se ugrejem lepim mislima.

Ali,nije ih bilo... Ovaj put smo oboje brisali suze. Kod mene je već svakodnevna navika, ali onih njegovih nekoliko koje je, želeći da sakrije, sasuo u moju cvetnu košulju ne odvajajući glavu od moje ni ruke od mog tela, kao da su me probudile i odjednom sabile sva sećanja u taj jedan zagrljaj...

Već pola sata nakon odlaska sam mu napisala: ,,Rastužila sam se...Hoću da pravimo palačinke i da istražujemo sve one čudne ulice našeg grada. Hoću da i večeras zaspim pored tebe...Neću više da te ispraćam.''

Odgovorio mi je kroz nekoliko reči i, po ko zna koji put, pokazao da vredi sve ovo vreme samoće koje se uskoro završava. Pred nama je divno leto, i sad znam da ćemo trajati ako ja ne budem nešto pokvarila.

Još samo ovaj put, i svaki dan ću dobijati po jednu presovanu lizalicu, i svaki dan ćemo se raspravljati oko toga da li se narandžasta i plava slažu i da li tri strofe zaista mogu da se nazovu romanom...

Još samo ovaj put.

la vita e bella.

bebi ulje za telo

sa mirisom jorgovana,

sok od jagode

u jednoj čaši sa dve cevčice,

moja prekratka suknja

i njegovo zanovetanje.

onaj osećaj kad demantuje sve moje sumnje

samo jednom rečju

ili jednim pogledom.

kad pređe 200km

i pojavi se na mojim vratima iznenada

samo da bi me video

jer mu užasno nedostajem.

kad me zaprosi perekom

u pekari u tri ujutru

i gleda me namršteno

dok se kikoćem kao klinka.

mamina pita od pekmeza,

tatin poljubac kad dobro parkiram auto,

porodično okupljanje za Uskrs

i tri male mace kod bake i deke u dvorištu.

više ni dijeta nije bitna,

ocene su već sređene,

treće mesto na takmičenjima će

sledeće godine postati prvo.

sija sunce.

žmurim na nepravdu.

srećna sam.

Bože, svaka čast.

I sad znam da je mudrije učiniti korak van sebe, nego proći milione kilometara u svojim grudima...

Sve je laž, samo pusta laž.

Uzvičnik.

Eto, desila se ta stvarčica koja me je pokrenula.

Sitnica je, zapravo sklop sitnica, ali moj život je sada taaako savršen da moram zabeležiti ovaj trenutak i obavezati sebe da post NIKADA ne obrišem da bih se prisećala ovog osećaja kad god se osetim najružnije na svetu.

Prvo, počela sam da vozim :) Iz straha sam odlagala to jako dugo, ali danas sam konačno uhvatila volan u ruke, i osećaj je najfenomenomenomenomenalniji na svetu :)

Drugo, nisam imala internet nedelju-dve i real life mi je pokazao sve svoje lepe strane, pa ne planiram da ponovo postanem zavisna.

Treće, sve u školi i sa drugarima i sa Njim je savršeno. Šta da vam kažem, izgleda mi je oduvek trebalo samo da nađem osobu koja će mi, kad se uplašim, napisati: ''Znam te, treseš se sad, ali nemoj, jaka si, biće sve okej. Verujem u tebe, oduvek sam, i zauvek ću.''

Ima Boga.

I'll be ok, just not today.

Mučili su je snovi, odjednom je skočila i pala natrag u krevet lupivši glavom u jednu od igrački koje su joj bile oko jastuka. Sanjala je da jedva hoda kroz gomilu odsečene sede kose u nekoj ulici. Preskakala je, jedva je uspela da se izvuče, a onda su neki ljudi počeli da je jure...

Psihički pritisak je preveliki. Iako nema stvari koja joj loše ide u životu, ona uvek pronađe nešto zbog čega će brinuti. U poslednje vreme se jako olenjila.Danima ne ustaje iz kreveta. Izvlači se na prehladu, a neće kod lekara.

Zna da bi joj bilo bolje kad bi samo podigla roletne i razvukla usne u osmeh.Ali, tako malo snage ima za bilo šta i radije će ostati u toj sobici sa već ustajalim vazduhom i par zračaka sunca koji se probijaju kroz poluotvorena vrata...

Pogledala je na sat. 03:40... Svejedno je, neće zaspati opet. Nikad nije mogla da zaspi kad se jednom probudi. Prevrtala se po krevetu i konačno pritisla dugme na daljinskom. Na nekom TV programu Mocartove kompozicije. Proteže se i dopušta da je tonovi obuzmu, opušta mišiće i posle ko zna koliko vremena, udiše duboko.

Plače. Zapisuje: ''Bravo, oborila si rekord. Cela dva dana...''

Ustaje, strpa u usta veliki komad torte koja je ostala na vitrini pored kreveta sinoć, zgrozi se od prejakog ukusa šećera rano ujutru, a onda nastavlja sa jelom. Spušta glavu ka stomaku i butinama i pomisli: Najgore je što nikada neću imati volje...nikada.

Otvara prozor.

U sobu ulazi bljutav miris zaprške iz nekog od susednih stanova. 

Strese se.

Vraća se u krevet i pokriva preko glave.

Misliće o tome sutra.

Nema meni jedne strane dok si ti na drugoj strani.

Ne piše mi se, uopšte.

Imam kijavicu, i jedino sam lepo raspoložena zbog sunca, iako ga već tri dana gledam isključivo kroz prozore koje bih, budirečeno, još više obrisala sad, da se cakle.

Raspoložena sam tačkasto, što bi on rekao. To je ono raspoloženje kad stavljam puno tačkica na sve što napišem, jer posle dužeg vremena umem da izrazim osećanja samo jednom rečju.

Kad smo kod toga...Zanima me šta on radi sad. Da li može da spava? Ili se nervozno prevrće po krevetu i stalno šmrče i čeka da mu se smanji temperatura. Da li misli na mene? Da li nešto sanja?

Nema veze. Ionako će mi reći odmah ujutru.

Čudan je osećaj, videću ga posle tri nedelje... K. kaže da ću, kad ga budem zagrlila, osetiti da vredi sve ovo čekanje. Ja još uvek ne znam. Bojim se samo da ga tamo neki drugi ljudi nisu promenili i da mi neće doći isti. Dok sam se okretala danas po krevetu, razmišljala sam o njegovom licu...Nedostaje mi njegov osmeh. I osećaj kad lupi glupost, a ja počnem da se smejem i onda pokušavam da se zaustavim jer mislim da sam ružna onako iskežena.

Nedostaje mi da znam na kojoj strani kreveta spava.

I da mi čuva mesto do zida kad odem kod njega.

Sve mi nedostaje...

Možda sam zato i bolesna. Nostalgija :)

Možda zato i nemam volje ni za šta.

Još tri dana.

Kroz ta mesta razna, lica gledam prazna.. krijem te u uglu oka svog.

Noćas bih psovala.

Da je on tu, slušao bi me i smejao se.

Možda bi me podsetio da sam baš juče tristapedesetsedmi put obećala da ću se odvići od te kočijaške navike.

A možda bi mi samo dunuo šiške i poljubio me u čelo.

Budalica moja.

Život moj.

♥

Očaj je seo na klupu...

Na skveru na klupi
Sedi čovek i zove vas kad prodjete

Sa cvikerom u starom sivom odelu
Sedi tu i puši kratku cigaru
I zove vas kad prodjete
Ili vam prosto mahne

Ne treba ga gledati
Ne treba ga slušati
Samo proći
Praviti se da ga ne primećujete
Da ga ne čujete
Ubrzati korak

Ako ga pogledate
Ako ga budete slušali
Zovnuće vas i više ništa i niko
Neće vas moći sprečiti da sednete kraj njega
Onda će početi da vas gleda i da vam se smeši

Vama je strašno teško
Čovek medjutim nastavlja da vam se smeši
Doslovno tako
Što mu se više smešite sve više patite

Strašno
Što više patitite sve mu se vise smešite

Beznadežno
Sedite tako tu
Ne mičući se
Smešeći se na klupi

Tu odmah kraj vas deca se igraju
Prolaznici prolaze
Mirno

Ptice
Napuštaju jedno drvo
Zbog drugog

I vi ostajete tu
Na klupi

A znate a znate
Da više nikada nećete moći da se igrate

Kao ta deca
Znate da više nikada nećete moći da prodjete
Mirno
Kao ti prolaznici

Da više nikada nećete moći da poletite
Napuštajući jedno drvo zbog drugog
Kao ptice.

Žak Prever

*

...i ja sam sela kraj njega.

"Malecka, ceo dan sam bio napolju, nisam mogao da se javim... Užasno nedostaješ... Ali biće sve okej, obećavam''

Ne jedem, ne pijem, ne pričam osim ako baš moram. Ali sve dok sam u društvu uspem da preguram dan... Teško je kad ostanem sama, tad samo plačem i spavam... I stvarno ne znam zašto ipak više volim samoću.

Nisam verovala da može biti ovoliko teško... Verujem da je njemu, koji je stotinama kilometara udaljen od ljudi koji ga vole, kad se neko iživljava nad njim i kad je primoran da se druži sa svakojakim ljudima, mnogo teže, ali on je oduvek bio jači od mene...

Sretala sam samo pogrešne ljude, a sad kad sam srela njega koji se čini savršen, okolnosti nas razdvajaju...

*

''Ne brini, mala, moramo da budemo jaki.''

I bićemo. BIĆU.

Još samo 89 dana... :/

''Ne znam ni odakle mi snaga da pišem. Uostalom, ko još čita dnevnike izgubljenih, kvazi umetnika? Propalice i gubitnici. Moja sorta.''

-Ej, zvali su me iz Vojnog odseka...

~Lažeš.

-Idem prvog...

~Lažeš.

-Ne lažem, mala...

I posle ovog uvoda bi možda trebalo da citiram Boru Čorbu

(''Rekla je - Sve je u redu,

rekla je - Zagrli me jače,

rekla je - Nije mi ništa

i tek je onda počela da plače.

Rekla je - Nemoj da brineš,

rekla je da nije važno,

rekla je - Brzo će proći,

samo me zagrli snažno...'')

, ali neću, jer ja jesam sve to, samo nisam rekla da će tih šest meseci brzo proći, nego sam psovala i psovala vojsku. I kad god bi me pogledao moja inspiracija za psovke bi rasla...

A, nije vojska kriva...

Niko nije kriv.

I ako se to produži, i ako se više ne vrati ovde nego ode da živi i radi na nekoj drugoj strani Dunava, tako je suđeno... Valjda...

*

-Ej, pa rekli smo bez suza... , govori i baca je u sneg.

Ona se kikoće pritiskajući svojim malim dlanovima njegove neobrijane obraze i ljubeći ga u skupljene usne.

-Vratiću se... Svraćaću kad god mogu. Zvaću te kad god mogu...

*

Njegov najbolji drug obećava joj da će zajedno putovati do njega. Da će je odvesti da ga iznenade za njegov rođendan...

*

-Mala, pa nemoj... Primaću platu i onda ću te za osamnaesti rođendan odvesti na more. Jel važi? Samo nas dvoje, i niko više. Obećaj mi...

Ovaj put ti ne mogu ništa obećati ; pa čak ni to da ću biti dobro. Ne želim da se nadam ,

a ni da se drugi zbog mene brinu .Pogotovo ti .

*

Sneg je i dalje neumorno vejao oslikavajući brdašce sa kog su silazili siluetama uz pomoć uličnih svetiljki...Opet su se upalile ranije nego što je trebalo... Ona bi zastala da strese sneg sa svake grane a on ju je otpozadi gurao da nastavi dalje. Pričali su o nekim ordninardnim stvarima, smejali se mački kojoj su samo uši virile iz snega. Ona bi u trenu pustila još neku suzu, ali čim bi to video povukao bi je kraj puta, u sneg, znajući da nikada ne bi mogla da odbije ponudu da do iznemoglosti mlatara rukama po uredno belim prostranstvima praveći anđele čuvare... Nadajući se da će ti anđeli sačuvati baš tu ljubav, o kojoj je godinama maštala...

*

Dohvatila je sneg sa ivičnjaka i prstima napravila malecnu belu kuglu. Dala mu je i rekla: Hoću da čuvaš ovo dok se ne vratiš...

Nasmejao se, izvukao ruku iz rukavice i pažljivo spustio grudvicu u šuškavi džep od jakne.

-Vratiću ti sebe, mislim da će to biti dovoljno...

*

Od njihovog brdašceta, prema maglovitom gradu, između zavejanih grana, sunce je kao veliki crveni kompakt disk padalo za oblake. Po tome je znala da skoro neće biti lepog vremena....