[a moment in time.]

u istoj pozi na dva  ista kreveta

samo naopačke okrenuta

skupljenih nogu i uvijene u dva ista ćebeta

ležimo.

obe crvene od smejanja

sa istim rupicama na desnom obrazu

sa istom kosom do ramena

i istim očima,

sem što su jedne zelene,

a jedne braon.

neće da legne pored mene

jer me smatra prevelikom mazom

ali ja dotrčim u njen zagrljaj i ne dam se.

grlim je,

miriše na isti parfem 

poslednjih deset godina.

onaj koji sam se, mirišući njene marame, trudila da zapamtim kad ode negde

da bih mogla da zamišljam da je još uvek tu.

pričam joj kako me ljudi razočaravaju svakog dana

i ona ponavlja dve iste rečenice otkad znam za sebe,

tera me da budem jaka,

uliva mi neizmerno mnogo snage

crta mi osmeh.

njen osmeh, sedamnaest godina čuvan kao kap vode na dlanu.

ne govorim joj da je volim.

vidi mi u očima.

kao što vidi i kad sam ljuta,

i tužna, 

i mnogo srećna,

sa razlogom ili bez njega.

sa njom sivilo nestaje i vetar više ne duva u bele providne roletne...

bez pećine

bez proleća

bez sunca.

sa njom.