hladno je.
tata sprema ribu,
miriše ceo stan.
meni se miris ribe gadi.
zatvaram vrata i otvaram prozore.
grejalica radi, duva u prazno.
noge su ledene, smrznute ruke vire iz zgužvane pidžame jedva primetno.
reči tiho cure sa usana,
odgovaraju na neka čudna pitanja.
''da...ne...ovaj, molim?'' cedi se jedva primetno.
sve lekcije su naučene, knjige su uredno spakovane u crni ranac,
pored narandzastog kaputića za sutra.
srce pokušava da shvati
da li se vezuje iz dosade i usamljenosti
ili je vezivanje stvarno zasluženo.
kad postane teško, uvek je isto ime na umu.
isto, već godinama...
moj promašaj.
to više nije ni ljubav, samo je navika da pozovem isti broj kad zaplačem,
samo je potreba da osetim isti parfem kad zažmurim.
ali odvikavam se, polako.
od tuge i žmurenja, plakanja i okretanja tog broja.
smešim se, nisam tužna.
svejedno je. sve je sklopljeno i sve je rastavljeno.
ali je okej.
više ni njega nemam.
nemam ga.
nemam ni
čipkaste helanke
i nemam
haljinu na plave cvetiće
i,
dođavola,
nemam onaj roze šešir.
Jednom će ti biti toplo. I on će doći. Stajaće tik uz tebe i ti nećeš osećati ama baš ništa. A neki malecni deo tebe će želeti da osećaš. I koliko god bilo u redu, nikada zaista neće biti. Čak i kad dođe neko drugi, čak i kad budeš znala da je toliko pogrešan da je pravi, nećeš mu reći. Ne odmah, ni sutradan... ali jednom hoćeš. Kad bude još toplije.
ОдговориИзбришиJednom hoće, znam. Ali, toliko me je puta izdalo to "jednom" da ne znam treba li da verujem. U stvari, i nije do verovanja, zar ne? Desiće se ma kako ja uticala na to, a zapravo i ne mogu da utičem.
ОдговориИзбришиMislim da ipak možeš. Ta neka kvazi sudbina ne postoji sama od sebe, više je mi nekako stvaramo.
ОдговориИзбриши