Whisper in the ways, watching days and moving on, you wake up every monday then suddenly it’s sunday and the week is gone...

Ne umem više da pišem.

Valjda imam toliko mnogo misli u glavi da ne znam šta ću pre.

I ovaj post, inače, počinjem već peti put. 

Htela sam da pišem o lošim ljudima koji me okružuju, 

pa o Njemu,

pa o školi.

Na kraju sam sve izbrisala.

I evo me ovde, pred praznim ekranom.

Osećam se...tromo.

Poput ovog vremena.

Isparavam kao kratkotrajne prolećne kiše sa užarenog asfalta.

Ono je doba meseca kad psujem mamu jer sam žensko.

Imam rogove. Sve mi smeta.

U poslednje vreme samo spavam.

Preživela sam tri meseca...

samo još tri.

Pa će se odseliti.

I više neću imati izgovore, 

moraću da izađem u grad.

Fali mi da ostanem budna do kasno.

Otkad spavam po ceo dan, ni šest sati u školi ne mogu da izdržim.

Pljas po sred lica.

Vreme je za buđenje....