Prvi put u životu zaspala je u suzama a probudila se sa osmehom. Za suze je zaslužan on, a za osmeh snovi koje je snivala. Nije sanjala njega. Sanjala je prijatelje...Smejala se od srca kao nikada na javi. Kikoćući se, otvorila je oči i zatekla sebe u zgrčenom položaju. Ruke su joj bile stisnute oko debelog braon ćebeta a noge savijene do grudi. Sve joj se brzinom svetlosti vratilo u sećanje.
Veče pre toga. Posvađali su se zbog gluposti. Pili su šejk sa drugom i njegovom devojkom. Da ih je neko posmatrao sa strane, ne bi mu mnogo trebalo da uvidi razliku između ta dva para:krupan, momak guste braon kose sedeo je na kauču grleći svoju sitnu devojku, povremeno joj prolazeći prstima kroz kosu ili je ljubeći u čelo. Preko puta njih, na dve zasebne fotelje, sedeo je mršav mladić u čudnoj izuvijanoj pozi prekrštenih nogu i devojka sa nekoliko kilograma viška, namrštena. Da ljudi iz male varoši u kojoj žive nisu znali da su zajedno već skoro godinu dana, rekli bi da su se ovo dvoje sreli prvi ili drugi put u životu. Njene osore reči letele su ka njemu kao varnice. Držeći slamčicu ispred usana, u afektu zbog njegovog upornog ćutanja, šapuće dovoljno glasno da on može da je čuje:,,Pičko.''
Ustaju i odlaze. Bez zagrljaja, bez držanja za ruke. Kao potpuni stranci. Hvata je za ruku, zastaju. Ali i dalje ćuti. Ona izgovara par reči i kreću joj suze. Odlazi u svom pravcu. Ni sad, kad je prošlo neko vreme, i pored izreke ''jutro je pametnije od večeri'', ne zna da li je ispravno postupila. Ne...Nije ona okrenula leđa zauvek. Za koji dan će se topiti u njegovom zagrljaju kao da se ništa nije ni desilo. A onda će se opet posvađati, i opet, i opet. Jednog dana će i se i to njihovo Zauvek završiti.
Ona sedi i čeka. Od muškarca koji se u jednom trenutku ne ponese kao muškarac već u sledećem se očekuje neki od tri scenarija. Može da lupi šakom o sto i dokaže ženi da je voli ali da ne može sa njim kako hoće. Može da dođe pod njenu terasu ne sa hiljadu i jednom ružom i bandom cigana, nego samo jednom, ubranom negde usput, iz ljubavi, a ne jer to tako treba. Ili, najjednostavnije, da je presretne negde, zaustavi joj krv stiskom ruke i poljubi je najlepše na svetu.
Seća se kako je stigla kući u bunilu, tresući se od nervoze i bola. Niko je nenamerno nije toliko povredio kao on-ćutanjem. Suze su joj se slivale niz obraze i zaustavile su se tek kad je utonula u jako dubok san. Gde su je čekala neka nepoznata nasmejana lica i zagrljaji.
Na kraju krajeva, ova priča i nema veze sa Beogradom, ako izuzmete činjenicu da Ona nikada neće prestati da veruje u to da je baš tamo čeka Nešto. Ova priča je samo ispovest, ne toliko stilski doterana, ali najličnija i najiskrenija ispovest devojke koja je i suviše naivna i obazriva da bi nekome okrenula leđa zauvek... Čak i kad taj neko to odavno zaslužuje.
Нема коментара:
Постави коментар