Mučili su je snovi, odjednom je skočila i pala natrag u krevet lupivši glavom u jednu od igrački koje su joj bile oko jastuka. Sanjala je da jedva hoda kroz gomilu odsečene sede kose u nekoj ulici. Preskakala je, jedva je uspela da se izvuče, a onda su neki ljudi počeli da je jure...
Psihički pritisak je preveliki. Iako nema stvari koja joj loše ide u životu, ona uvek pronađe nešto zbog čega će brinuti. U poslednje vreme se jako olenjila.Danima ne ustaje iz kreveta. Izvlači se na prehladu, a neće kod lekara.
Zna da bi joj bilo bolje kad bi samo podigla roletne i razvukla usne u osmeh.Ali, tako malo snage ima za bilo šta i radije će ostati u toj sobici sa već ustajalim vazduhom i par zračaka sunca koji se probijaju kroz poluotvorena vrata...
Pogledala je na sat. 03:40... Svejedno je, neće zaspati opet. Nikad nije mogla da zaspi kad se jednom probudi. Prevrtala se po krevetu i konačno pritisla dugme na daljinskom. Na nekom TV programu Mocartove kompozicije. Proteže se i dopušta da je tonovi obuzmu, opušta mišiće i posle ko zna koliko vremena, udiše duboko.
Plače. Zapisuje: ''Bravo, oborila si rekord. Cela dva dana...''
Ustaje, strpa u usta veliki komad torte koja je ostala na vitrini pored kreveta sinoć, zgrozi se od prejakog ukusa šećera rano ujutru, a onda nastavlja sa jelom. Spušta glavu ka stomaku i butinama i pomisli: Najgore je što nikada neću imati volje...nikada.
Otvara prozor.
U sobu ulazi bljutav miris zaprške iz nekog od susednih stanova.
Strese se.
Vraća se u krevet i pokriva preko glave.
Misliće o tome sutra.
Нема коментара:
Постави коментар