Ujedamo se. Naoštrenim bisernobelim zubima kidam mu komade duše i žvaćem sa zadovoljstvom, u slast, dok mi se sokovi te naivne duše slivaju niz vilicu i klize niz rubove, te ih brže-bolje poližem, da nijedan gram ne izgubim. Njegovi zubi su žuti, jer je žvakao više duša nego ja. On ne puši. Ja se nalivam crnim i belim vinom na smenu, pozajmljujem slims cigarete i trujem dušu da svakom sledećem bude gorka i da može da je sažvaće samo onaj koji se stvarno potrudi i zasluži da se njome zasladi. On, svojim sedam godina starijim zubima nepravilnog oblika samo gricka moju dušu, još uvek nedovoljno trulu. U sitnim zalogajčićima krade deliće mene i ostavlja me sve praznijom. Mi se ujedamo. Jer tako sami hoćemo.
Нема коментара:
Постави коментар