Da li su to stvarno bili bolji dani, ili smo to bolji bili mi?

Spadam u grupu onih ljudi koji....

ma, zapravo i ne znam šta hoću da kažem. Nervira me to što nema nikog ko zna da recituje Balaševića, ali, s druge strane, nema ni nekog ko to ne zna.

Obožavam samoću kad je sama prizovem.

Spadam u grupu onih ljudi koji bi radije ostali sami nego da imaju lažne prijatelje.

Jedna je sponzoruša u pravom smislu te reči. Druga nema mozak te samo ide za prvom. Treća , četvrta, peta, šesta i sedma su još uvek zajedno, samo bez mene...Ne znam kako su se ta prijateljstva prekinula. Valjda su one prestale da budu različite i samo se utopile u masu a ja sam nastavila svojim tokom. Onim istim, dugogodišnjim.

Sad sedim ispred ekrana, slušam Balaševića i razmišljam o Beogradu. Ako ovde imam jednog pravog prijatelja i jednu osobu koja me voli, a ako je proporcija broja mojih sugrađana i Beograđana 1:100000, možda će se tamo naći bar 10 pravih prijatelja i bar 10 osoba koje će me voleti? U stvari, ne. U drugom slučaju ipak je dovoljan samo jedan.

Želim da se skoncentrišem na pripremu prijemnog i da budem srećna što više nemam lažne prijatelje. Nisam neko bez dlake na jeziku ali jesam neko ko uvek vidi koliko je sati. A kazaljke mi danas žele sreću.

Sad sedim ispred ekrana, slušam Balaševića i čekam da se moj vojnik vrati sa dežurstva. On uvek ima vremena za mene. I uvek po jedan zagrljaj, najudobniji na svetu.

On je Moj Razlog, u stvari...

Moja mala unikatna dragocenost u zalagaonici ovog ludila.