Zgrabio ju je za ruku dok je ona, ni ne pokušavajući da se izvuče iz stiska koji joj je zaustavljao krv i činio da joj ruka trne, bespomoćno gledala u te krvave oči. Provela je sa njim dve godine, a nikad ga nije videla toliko nervoznog...Razum više nije mogao da savlada sve jači strah koji joj se širio srcem. U tim očima nije ostalo ništa od onog nežnog pogleda koji joj je poklanjao svako jutro prethodnih dvadeset meseci...Pitala se gde je to nestalo.
Imao je veoma jak razlog za bes, ali je sumnjala da je samo to uzrokovalo lavinu događaja i njenu nemoć u takvoj situaciji. Probala je da ga smiri na hiljadu načina, ali kao da je nije slušao. Svaka njena reč sve jače mu je razdirala slepoočnice i bio je spreman da je udari ako bi rekla još samo jednu pogrešnu. Uvidela je da ne vredi ni da bude nežna, ni gruba, ni da ga podržava niti da brani njegove protivnike.
Znala je da je sebično to o čemu je sve vreme razmišljala, ali samo to joj se vrzmalo po glavi: Sigurno je ni ne voli. Pročitala je mnogo romana, videla uživo mnogo muškaraca koji vole, koji su spremi da izgube sve, i znala je da jedan takav muškarac ne stoji pred njom, da je bila samo usputna zabava i da se uzalud sve proteklo vreme zavaravala mišlju da bi je poslušao u svakoj situaciji, uzalud je zamišljala sukobe od kojih bi on odustao samo njoj za ljubav.
Pokušala je da razgovara sa njim, ali kao da više nije obraćao pažnju ni na suze koje su joj lile niz lice, a koje bi, do par trenutaka, u nekoj najbanalnijoj situaciji, poljupcima skidao sa njenih obraza. Vikao je, ali ga više nije slušala.
(,,Ne zanima me i ne čujem...
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze,
Koga se još tiče šta je reko duh?" )
I, najzad je...
Otišla.
Нема коментара:
Постави коментар