Priča broj jedan.

Dovezli su se u servis novim crnim Mercedesom. Ona je vozila. Izašla je iz auta držeći za ruku crnokosog dvogodišnjaka koji se otimao tananim glasićem se buneći što ne može da hoda sam 'kao svi veliki dečaci'. Pustila ga je, zabacila dugu smeđu kosu iza ušiju i okrenula se ka majstoru. ''Saša!'' Krupan ćelavi čovek ju je gledao začuđeno. ''Izvolite?'' Na tu dozu ozbiljnosti u njegovom glasu zakikotala se i, okrenuvši se ka visokom crnokosom čoveku koji je izašao iz auta za njom i čučnuo da pogleda zadnji deo automobila, kroz smeh reče:''Znala sam da me neće prepoznati!'' Na to se čovek trgnu i uspravi, pogledavši prvo u nju, a onda u autoelektričara u sveže opranom radničkom odelu sa čistim, još neuprljanim rukama. Lica obojice muškaraca se ozariše. ''Ne mogu da verujem...To ste zaista vi?! Tanja? Divno izgledaš!'' Žena se osmehnu i potrča mu u zagrljaj.

Prošlo je mnogo godina otkad su se poslednji put videli... Saša je još uvek učio zanat u radionici svog oca, Darko je kretao u vojsku a Tanja je sanjala o studijama farmacije. Bila je dete, njih dvojica su po 10 godina stariji od nje, ali to se više nije primećivalo. Izrasla je u vitku nasmejanu ženu istih bisernoplavih očiju i duge kose koja se previjala preko leđa i na krajevima se uvijala u savršene lokne. Čovek koji ju je sada grlio, drugom rukom držeći sina da ne istrči na ulicu, promenio se još više. Dodao je nekih dvadesetak kilograma, ali ono što je za njega bilo karakteristično-kratka razbarušena kosa i pomalo pogrbljen položaj ramena-ostalo je isto. Po tome je Saša i prepoznao svog nekada nerazdvojnog prijatelja sad, posle čitavih šesnaest godina...

''Pa, dobro ljudi, gde ste vi sve ovo vreme?! Hoću sve da čujem!''

''Naravno, samo nam prvo sredi problem sa gepekom, i vodimo te na kafu. Ima toliko toga da se ispriča...''