Sad ću ti reći, i više nikom, i više nikad:Svako je od nas ponekom sličan, al' ti si unikat...

,,Tek ćeš ti voleti, mali mišu moj...

...ali do tad? Ne dam te, živote..''


Ležim tu, u nedostatku emocija i reči koje treba izgovoriti, trepćem zbunjeno u te oči skoro deceniju starije od mojih... Prelazi mi rukom preko kose i proverava da li sam lepo pokrivena iako je to uradio već dvadeset puta do sad... Okrećem mu leđa i brišem maramicom nos već pocrveneo od trljanja. Vraćam se u početni položaj i dozvoljavam sebi da se uspavam u tom toplom, mirišljavom carstvu...

,,A Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...

 "Zauvek?", pitala je uplašeno... 

O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...

 Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?

 Ali naićiće čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?

 I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. 

A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

I zaplakaćeš, istog časa...

 I najzad shvatiti kako sam te voleo..."