ni ne putuje mi se više... samo bih trčala niz stepenice.

Fali mi decembar. Decembra je padao sneg, a ja sam, uvijena u njegovo narandžasto ćebe, jela palačinke. Naše prve zajedničke palačinke... (:

Fali mi i januar. Januara je bio tu...I februara...

Ne fale mi mart, april, maj i jun. Neće mi faliti ni juli, ni avgust. Septembar, nadam se, hoće.

Septembra će sve biti drugačije. Što se njega tiče.

Sve ostalo će zauvek ostati isto...

Ista naivnost koja me karakteriše, isti snovi koje sanjam...

Ista lakovernost i povodljivost...

Bože, hvala ti. Ne moraš se svetiti zlim ljudima...Možda samo ja tako učim lekcije, ispisane suzama.

Hvala za te lekcije, verovatno će mi nekad značiti.

Hvala za njega.

Za onaj trenutak kad spavam na njegovim grudima i u istom trenutku se oboje budimo, gledamo se dugo u oči i konačno me poljubi u čelo.

Za trenutke kad smo sami u gradu u tri ujutru i ja vrištim od smeha.

Ležim na krevetu i s leđa posmatram kako kuca nešto na fejsbuku.

Tako sam ponosna...

I tako tužna, večeras opet odlazi.