Jer čekala bih samo njega, nijednog drugog.

Stanica.

Ne znam koji po redu odlazak ili dolazak...

Više i ne brojim.

Samo dođem, poljubim, mahnem u neki prozor, obrišem suzu u levom oku i prepešačim grad natrag do stana. Bude prazno prvih par sati, pa opet naviknem na tišinu...

Ovaj put će razdvojenost biti najduža. Ali i poslednja, bar do jeseni, nadam se.

Ovaj put sam zastala na peronu, stresla se, i jače stegla roze kišobran jednom, i crni prsluk drugom rukom, pokušavajući da se ugrejem lepim mislima.

Ali,nije ih bilo... Ovaj put smo oboje brisali suze. Kod mene je već svakodnevna navika, ali onih njegovih nekoliko koje je, želeći da sakrije, sasuo u moju cvetnu košulju ne odvajajući glavu od moje ni ruke od mog tela, kao da su me probudile i odjednom sabile sva sećanja u taj jedan zagrljaj...

Već pola sata nakon odlaska sam mu napisala: ,,Rastužila sam se...Hoću da pravimo palačinke i da istražujemo sve one čudne ulice našeg grada. Hoću da i večeras zaspim pored tebe...Neću više da te ispraćam.''

Odgovorio mi je kroz nekoliko reči i, po ko zna koji put, pokazao da vredi sve ovo vreme samoće koje se uskoro završava. Pred nama je divno leto, i sad znam da ćemo trajati ako ja ne budem nešto pokvarila.

Još samo ovaj put, i svaki dan ću dobijati po jednu presovanu lizalicu, i svaki dan ćemo se raspravljati oko toga da li se narandžasta i plava slažu i da li tri strofe zaista mogu da se nazovu romanom...

Još samo ovaj put.