Adele.

Danas mi se ne izlazi s tobom.
Ti ni ne znaš da ja pišem.Ni ne znaš da sad, dok negde tamo putuješ vozom, ja od toga pravim celu jednu priču, da smo u toj priči ti i ja i naša deca.....
Neću da imam decu s tobom.
Imala bi previše bazrazložnog samopouzdanja i premalo osećaja za druge.

Mažem nokte u zeleno i razmišljam šta da ti kupim za godišnjicu
i da li da ti bilo šta kupujem
ili da ti za godišnjicu poklonim život
bez mene.

Kažeš mi da te nerviram i da ne možeš više,
a ne daš mi da odem, iako znaš da mrzim to u sebi
to što kad počnem da primećujem samo mane
ne umem dostojanstveno da odem
i da nam žene jednog dana piju kafu zajedno.
Nego ostajem, mučim ovo
što je pre godinu dana bilo ,,maco'' i ,,kuco'' i ,,zvezdice moja.''
Mislila sam da si neko
ko bi mogao da odgovori kako se prstom dodiruju zvezde.
Ti i jesi savršen, ali nekoj drugoj.

Meni ćeš biti savršen kada nam se deca budu srela
i kad mi kaže ,,Mama, čika je stao na zebri.''
Zebre su tako magične...
A mi tako nismo.

Glumićemo još neko vreme,
ti da ja nemam 10kg više od tebe i da ti nije prokleto teško da me nosiš pijanu iz grada.
ja da mi ne smeta to što baštenski patuljci ne govore.
 A onda ćemo otići,
ja ću živeti u tamo nekoj ulici Vojvode Stepe,
ti u nekoj Skerpićevoj i u tim čudnim i nepoznatim ulicama naći ćeš
neku drugu
koja će voleti tvoje plave trenerke
i tvoju bockavu bradu
i tvoj pomalo nakrivljen nos.

I ja ću pronaći nekog koji će me voditi na Kališ
koji će mi reći ,,Lepa si'' kad imam loknavu kosu i mašnicu na temenu.
I ko će slušati balade sa mnom. I ćutati...
Samo ćutati.