Pitam se gde sam nestala. Već sam pogledala ispod svakog prekrivača i iole izdignute površine. Čak i u najmračnijim uglovima prostorija u kojima sam nekad postojala. Ni tamo me nema.
U onim danima kad su me retki viđali, pričalo se da govorim neke baljezgarije, da verujem u neke stvari koje nazivam Bajkama, u neke nedopustive maštarije koje nikad neću ostvariti. Kažu da sam se smejala kišama i počinjala da kreiram svoj stil odevanja, da sam zavolela cvetiće i nežne boje.
Pričaju da sam najčvršće verovala u Snove, ponovo neke stvari za koje Oni nisu čuli i kojima ne pridaju mnogo značaja. Da sam garantovala da nikada neću posustati u ostvarivanju svoje divne budućnosti, da sam govorila da je San samo zastor za koji ću jednog dana shvatiti da nije nacrtano platno koje pokriva crnilo da mi zamaže oči, nego je prozirna zavesa koja samo čeka da je pomaknem rukom i uplovim u svet koji tako dugo čekam i koji zaista zaslužujem...
Okretali su glavu na suprotnu stranu i, što očima, što pokretima ruku, govorili jedni drugima da nisam vredna pažnje, da sam samo jedan od Izgubljenih, crnih kamenčića u gomili njih, savršeno Belih...
Odlazili su, jedno po jedno, dok mi još samo rogovi nisu virili iz ogromne kućice u koju sam, pretpostavljaju, strpala sve te Bajke, i Snove, i svoje lude oči i te cvetiće i roze i bele oblake, zato se kućica i proširila i sa mukom sam je teglila levo-desno...
Mislili su da me nikad, čak ni da hoće, neće izgubiti iz vida, jer mi je ljuštura tako primetna, šarenolika i upadljiva... a onda sam, jednostavno, nestala.
Prvog dana su se čudili i osvrtali ne bi li me ponovo spazili, bila sam deo njihove svakodnevnice i pomalo im je bolo oči to što moj nedostatak nešto tu menja. Ali već sutradan su nastavili svoju učmalost, zaboravivši da sam ikada, u njihovim krupnim i važnim životima, i postojala...
Samo Ja Se još uvek tražim. Da pitam kako sam nestala i saznam gde sam, zapravo, sada.
Ja sam se pronašla malo u tvom tekstu. :)
ОдговориИзбриши