ODLAZI

Zbunjuješ me.

Zapravo,oduvek su me zbunjivali ljudi koji pođu,pa se vrate,pa se tako premišljaju i na kraju opet pogreše.Imam utisak da ne znaš šta želiš,prvo od sebe pa od svih ostalih.Možda zato što sam ja drugačija.Kad nešto odlučim idem glavom kroz zid,i to najčešće ispadne pravo.Ne znam je li to bolje,ali znam da je svakako bezbolnije,ili makar manje mučno.

Zbunjuješ me.
Volela bih da radiš na dugme kao i sve ostale praktične stvari oko mene.Da znam šta misliš u određenom trenutku i da rešim sebe suvišnih pitanja.Ne zato što mi je teško da mislim o tebi danonoćno,nego jer mislim da ti to ne zaslužuješ.
Ne zaslužuješ ne zato što sam ja u bilo kom smislu bolja od tebe,nego jer će biti hiljadu briga,sve će biti crno,sve drugačije,i znam da nećeš imati snage da se nosiš sa tim.Nećeš imati snage da se nosiš sa mnom.

Zato,mislim da je vreme da se okreneš i odeš.Polako i u tišini,kako si se i pojavio.Ali ne ni previše iznenada.
Ostani samo nežna strepnja koju ću pamtiti kao uvod u jednu obećavajuću godinu,kao nešto što je moglo da bude,a nije.

Odlazi,molim te,pre nego što počneš da povređuješ.

Odlazi,sad kad sam unela tračak smisla u svoj život,sad kad je počeo da poprima novi oblik i da
zauzima nove dimenzije.

Odlazi,dok mi ga opet ne izbrišeš pogrešnim potezom gumice.