TEMA

,,Daj neku ideju,daj neku ideju..."

Ponavljam sebi i tražim od drugih,već danima.
I niko da zucne.
Ustajem,ležem,šetam,okrećem se..Pokušavam da se uhvatim za najmanju sitnicu,ali inspiracije nigde.A želim da pišem.Jer sam,čini mi se,sad u tom prelaznom periodu kad se plašim svoje budućnosti,a ono što me nikada neće izdati,obećala sam sebi,biće moje priče.I posle nekoliko dana razmišljanja o savršenoj priči,shvatam da se pisanje,ipak,poistovećuje sa onim-napraviti od tuge nauku.Najveća dela su zapravo i izišla iz pera depresivnih umetnika,retko ko je stvarao srećan.
Imam jednu definiciju o sreći,koja to potvrdjuje-toliko je velika i retka da,kada je sretnemo,želimo da se posvetimo samo njoj,da je udišemo svom snagom i potrudimo se da je zadržimo,što duže.
Što se tuge tiče,ona je mala i isprazna,pa nju moramo nadogradjivati maštom,i-otud inspiracija za pisanje.

Sinoć se desilo nešto.Ugasio se jedan život.Zabolelo je jako,ali ne želim da pišem o tome.Želim neku bezazleniju tugu,jer bi pisanje o tome meni značilo sprdanje.Sa čovekom koji iza sebe ima godine penzije i četvoro unučadi,a za koga još uvek kažu da je bio mlad.To je ono što nikada neću razumeti,ali neću ni opovrgavati.To je ono što jednostavno prihvatam.

I,ako zanemarimo to da su počele da mi se dogadjaju velike tuge u životu i da to,na neki način,znači da odrastam,ostaje mi činjenica da i dalje nemam temu o kojoj ću pisati.

Pa,ako se neko seti...