Snovi

06:30 i samo još sat vremena...

Noćas me ostavljaš petnaesti put.Želim da potrčim za tobom,ali noge otkazuju,samo stojim u mestu...Želim da vrištim,ali glasa nigde.
Zašto mi to rade?
Puštam Balaševića i zurim u zelenilo zidova.
Okrećem se i već me sve guši.
Zbog zapušenog nosa spavam sa otvorenim ustima i to mi mnogo smeta.
Ustajem da popijem čašu vode,a oko mene besprekorna tišina.
U neko doba blizanci sa sprata iznad počinju vrištanje u duetu.
Pojačavam muziku i nekako uspevam da zaspim...
Onda srećem neka ogromna dlakava stvorenja od kojih opet ne mogu da pobegnem.
Pružam ruke da dohvatim nešto i budim se na osećaj ledenog poda na mojim obrazima.
Od okretanja po krevetu sva posteljina je spala,a od spavanja na gomili jastuka me užasno bole ramena.
To je to,ustajem da skuvam kafu.
Glupavi dan!