...lažno sve.
Prelep dan koji je počeo jutarnjom gimnastikom(trčanje do škole u 5 do 8),nastavio se ljubljenjem leda(prvi pokušaji na novootvorenom klizalištu) i završiće se mirno uz šoljicu mleka,narušava samo ta neka knedla u grlu koju nikako da iskašljem...
Lažni ljudi.
Osmesi koji bi trebalo da krase moj dan i izvoje se iz neiscrpnog belila u meni izazivaju samo mučninu.Ekonomska kriza i pregršt laži kojima se od nje branimo ugušile su ono ljudsko u nama.
Ostala je trulež...Garava,smrdljiva trulež koju ništa ne može da spere sa naših duša.
Svetlo se ugasilo.
I sada,po mraku,gazeći preko umrlih duša svojih prijatelja,pljujući na ponos,iskrena prijateljstva i vernost,gazimo želeći da dopremo negde,ni sami ne znajući gde.
I,bojim se,kad shvatimo koliko toga smo propustili jureći za tudjim Suncem,kad negde usput izgubimo Djoletov d-moll i kad ostanemo sami kao vukovi,osvrtaćemo se za sobom,dozivati,ali odgovoriće nam samo eho i sve što ćemo videti biće sivilo.
Tako se prokleto plašim samoće,a opet,mrzim te ljude...Mrzim sve one koji imaju 17 godina i već imaju bore.Mrzim i one koji se ponašaju kao deca.Sebična,bezobzirna deca.Mrzim što je ceo svet ispunjen egoizmom.
Mrzim što sam shvatila da nema pravih ljudi...Mrzim što sam prestala da se koprcam i što se ne borim protiv mrtvog mora koje vlada.
Ono o čemu sam sanjala-ljudi koji će život dati za mene,kao i ja za njih,koji će biti tu za mene u pola noći i koji će me poznavati bolje nego iko.....ostali su samo snovi.
I danas mrzim onu radost u svom glasu,onu ushićenost i ogromnu veru sa kojom sam pričala o tome...Guše me prokleta lažna obećanja,lažni ljudi i ovaj lažni grad...
Guše me ogovaranja,lažne suze i nepravda...
A opet,tu sam,i ne znam gde bih sa sobom.
-Naposletku,ja sam uvek znala ko ste vi,čemu suze...?-
Нема коментара:
Постави коментар