Prošlo je već 30 minuta.Blenem u prazan ekran,ali ne odustajem jer znam da je pisanje jedino što će me smiriti.
Napišem sve,pa obrišem,i opet isto...
Pantalone bockaju i stežu,rolka guši i sve je nekako veštački.
Na stolu gomila lekova protiv kašlja i kijavice.Glavobolja i slinav nos kao nešto što oduvek mrzim.
Bljuzgavica,minus 17 i ta buka koju proizvode komšijska deca...
Nervoza i svadje,smrad i jedno zapušeno uvo.
Nije fer.
To što neće da me ostave na miru i što svako malo neko upadne u moju sobu,kao da živim na železničkoj stanici.Nije fer što neću učestvovati na svetosavskoj akademiji jer su mi glasne žice upropašćene.
Mada,nije fer ni to što trenutno neko u svetu umire.
Pa se opet neko nosi sa tim.
Je l' da?
Pantalone bockaju i stežu,rolka guši i sve je nekako veštački.
Na stolu gomila lekova protiv kašlja i kijavice.Glavobolja i slinav nos kao nešto što oduvek mrzim.
Bljuzgavica,minus 17 i ta buka koju proizvode komšijska deca...
Nervoza i svadje,smrad i jedno zapušeno uvo.
Nije fer.
To što neće da me ostave na miru i što svako malo neko upadne u moju sobu,kao da živim na železničkoj stanici.Nije fer što neću učestvovati na svetosavskoj akademiji jer su mi glasne žice upropašćene.
Mada,nije fer ni to što trenutno neko u svetu umire.
Pa se opet neko nosi sa tim.
Je l' da?
Нема коментара:
Постави коментар