Jeza.
Usne spuštene naniže,onako najružnije na svetu.
I ponovo opor ukus u ustima posle velike čaše žuči.
Opet sam prekršila jedno obećanje...
Čudno je kako sam za apsolutno sve ostalo u životu imala snage na pretek,a svoju najveću želju nisam ispunila.
Reči izliću u snopovima,lome se,prepinju.
Razdire me iznutra već mesecima,i želela bih da kažem da je danas čaša prelivena,ali kod mene uvek može još.
Vera u to da će nekad naići neko ko će reći "Nema veze.Meni nije važno."
Gluposti...Ni ja to nikad ne bih rekla.
Zgadjena nad svojim likom u bari razbijam savršenstvo obrisaja kamenom.
Par koncentričnih krugova i opet jednoličnost...
Ljuta sam.Besna.
Posle nekoliko sati pisanja i reči se umaraju.
I šta sam uspela da kažem?
Нема коментара:
Постави коментар