Hoću da slušam narodnjake

i da pijem neko staro, domaće vino

pod mesečinom,

i da se smejem,

da se smejem kao u onom

snu.

Beogradska priča.

Prvi put u životu zaspala je u suzama a probudila se sa osmehom. Za suze je zaslužan on, a za osmeh snovi koje je snivala. Nije sanjala njega. Sanjala je prijatelje...Smejala se od srca kao nikada na javi. Kikoćući se, otvorila je oči i zatekla sebe u zgrčenom položaju. Ruke su joj bile stisnute oko debelog braon ćebeta a noge savijene do grudi. Sve joj se brzinom svetlosti vratilo u sećanje.

Veče pre toga. Posvađali su se zbog gluposti. Pili su šejk sa drugom i njegovom devojkom. Da ih je neko posmatrao sa strane, ne bi mu mnogo trebalo da uvidi razliku između ta dva para:krupan, momak guste braon kose sedeo je na kauču grleći svoju sitnu devojku, povremeno joj prolazeći prstima kroz kosu ili je ljubeći u čelo. Preko puta njih, na dve zasebne fotelje, sedeo je mršav mladić u čudnoj izuvijanoj pozi prekrštenih nogu i devojka sa nekoliko kilograma viška, namrštena. Da ljudi iz male varoši u kojoj žive nisu znali da su zajedno već skoro godinu dana, rekli bi da su se ovo dvoje sreli prvi ili drugi put u životu. Njene osore reči letele su ka njemu kao varnice. Držeći slamčicu ispred usana, u afektu zbog njegovog upornog ćutanja, šapuće dovoljno glasno da on može da je čuje:,,Pičko.''

Ustaju i odlaze. Bez zagrljaja, bez držanja za ruke. Kao potpuni stranci. Hvata je za ruku, zastaju. Ali i dalje ćuti. Ona izgovara par reči i kreću joj suze. Odlazi u svom pravcu. Ni sad, kad je prošlo neko vreme, i pored izreke ''jutro je pametnije od večeri'', ne zna da li je ispravno postupila. Ne...Nije ona okrenula leđa zauvek. Za koji dan će se topiti u njegovom zagrljaju kao da se ništa nije ni desilo. A onda će se opet posvađati, i opet, i opet. Jednog dana će i se i to njihovo Zauvek završiti.

Ona sedi i čeka. Od muškarca koji se u jednom trenutku ne ponese kao muškarac već u sledećem se očekuje neki od tri scenarija. Može da lupi šakom o sto i dokaže ženi da je voli ali da ne može sa njim kako hoće. Može da dođe pod njenu terasu ne sa hiljadu i jednom ružom i bandom cigana, nego samo jednom, ubranom negde usput, iz ljubavi, a ne jer to tako treba. Ili, najjednostavnije, da je presretne negde, zaustavi joj krv stiskom ruke i poljubi je najlepše na svetu.

Seća se kako je stigla kući u bunilu, tresući se od nervoze i bola. Niko je nenamerno nije toliko povredio kao on-ćutanjem. Suze su joj se slivale niz obraze i zaustavile su se tek kad je utonula u jako dubok san. Gde su je čekala neka nepoznata nasmejana lica i zagrljaji.

Na kraju krajeva, ova priča i nema veze sa Beogradom, ako izuzmete činjenicu da Ona nikada neće prestati da veruje u to da je baš tamo čeka Nešto. Ova priča je samo ispovest, ne toliko stilski doterana, ali najličnija i najiskrenija ispovest devojke koja je i suviše naivna i obazriva da bi nekome okrenula leđa zauvek... Čak i kad taj neko to odavno zaslužuje.

Priča broj tri.

Zgrabio ju je za ruku dok je ona, ni ne pokušavajući da se izvuče iz stiska koji joj je zaustavljao krv i činio da joj ruka trne, bespomoćno gledala u te krvave oči. Provela je sa njim dve godine, a nikad ga nije videla toliko nervoznog...Razum više nije mogao da savlada sve jači strah koji joj se širio srcem. U tim očima nije ostalo ništa od onog nežnog pogleda koji joj je poklanjao svako jutro prethodnih dvadeset meseci...Pitala se gde je to nestalo.

Imao je veoma jak razlog za bes, ali je sumnjala da je samo to uzrokovalo lavinu događaja i njenu nemoć u takvoj situaciji. Probala je da ga smiri na hiljadu načina, ali kao da je nije slušao. Svaka njena reč sve jače mu je razdirala slepoočnice i bio je spreman da je udari ako bi rekla još samo jednu pogrešnu. Uvidela je da ne vredi ni da bude nežna, ni gruba, ni da ga podržava niti da brani njegove protivnike.

Znala je da je sebično to o čemu je sve vreme razmišljala, ali samo to joj se vrzmalo po glavi: Sigurno je ni ne voli. Pročitala je mnogo romana, videla uživo mnogo muškaraca koji vole, koji su spremi da izgube sve, i znala je da jedan takav muškarac ne stoji pred njom, da je bila samo usputna zabava i da se uzalud sve proteklo vreme zavaravala mišlju da bi je poslušao u svakoj situaciji, uzalud je zamišljala sukobe od kojih bi on odustao samo njoj za ljubav.

Pokušala je da razgovara sa njim, ali kao da više nije obraćao pažnju ni na suze koje su joj lile niz lice, a koje bi, do par trenutaka, u nekoj najbanalnijoj situaciji, poljupcima skidao sa njenih obraza. Vikao je, ali ga više nije slušala.

(,,Ne zanima me i ne čujem...
Naglo mi je posto selektivni sluh.
Njegove reči tek reči su prikaze,
Koga se još tiče šta je reko duh?" )

I, najzad je...

Otišla.

Naša priča.

Par štaka.

Srceparajući izraz lica.

Moje suze.

I opet neverovatna jačina u njegovom glasu.

Grlili su me razni ljudi u poslednje vreme...

A moja ramena kao da su vapila za njegovim rukama.

Reči nisu bile dovoljne.

Milion puta izgovoreno ''biću okej'' zasenio je jedan zagrljaj.

Dva usklađena srčana ritma.

Svaki sledeći je mene činio jačom...

***

Neki grad koji nije naš.

Neki ljudi koji nam nisu prijatelji.

On i ja.

Poljubac u vrat, osmesi.

Jauci nadglasani zajedničkom tišinom.

Još samo deset dana.

Zvanično.

A onda...

Počinje bajka.

***

Život mi je na teži način dokazao da postoji bitnija stvar od toga hoće li me pozvati u tačno određeno vreme, hoću li ga prevariti, hoće li me zaboraviti, hoću li ga čekati...

Zove se zdravlje.

Priča broj dva.

Jul je, dvehiljadedvadesetineke. U 'najboljim' je godinama. Onim, kad iza sebe imate dovoljno onih 'malo lošijih' da možete da kažete da ste konačno upoznali sebe. Shvatili svoja očekivanja. I da vam nije bitno što sedite ispod Ajfelove kule i pijete kafu iz srpskog termosa staru nekoliko dana. I što ne nosite oseću koja se slaže. Kad se više ne smejete vicevima o plavušama i policajcima jer shvatate da se ništa na ovom svetu ne smeje, da ni u jednoj situaciji ne možete pronaći iskricu osmeha, kao što ste to verovali mnogo godina unazad.

Jul je, dvehiljadedvadesetineke. Pored nje stoji muškarac u malo boljim godinama od njenih. On je inteligentan. Snalažljiv. Sladunjavo-sarkastičan. Pored njega se smeje kao dete.

Međupriča - We bite each other.

Ujedamo se. Naoštrenim bisernobelim zubima kidam mu komade duše i žvaćem sa zadovoljstvom, u slast, dok mi se sokovi te naivne duše slivaju niz vilicu i klize niz rubove, te ih brže-bolje poližem, da nijedan gram ne izgubim. Njegovi zubi su žuti, jer je žvakao više duša nego ja. On ne puši. Ja se nalivam crnim i belim vinom na smenu, pozajmljujem slims cigarete i trujem dušu da svakom sledećem bude gorka i da može da je sažvaće samo onaj koji se stvarno potrudi i zasluži da se njome zasladi. On, svojim sedam godina starijim zubima nepravilnog oblika samo gricka moju dušu, još uvek nedovoljno trulu. U sitnim zalogajčićima krade deliće mene i ostavlja me sve praznijom. Mi se ujedamo. Jer tako sami hoćemo.

Priča broj jedan.

Dovezli su se u servis novim crnim Mercedesom. Ona je vozila. Izašla je iz auta držeći za ruku crnokosog dvogodišnjaka koji se otimao tananim glasićem se buneći što ne može da hoda sam 'kao svi veliki dečaci'. Pustila ga je, zabacila dugu smeđu kosu iza ušiju i okrenula se ka majstoru. ''Saša!'' Krupan ćelavi čovek ju je gledao začuđeno. ''Izvolite?'' Na tu dozu ozbiljnosti u njegovom glasu zakikotala se i, okrenuvši se ka visokom crnokosom čoveku koji je izašao iz auta za njom i čučnuo da pogleda zadnji deo automobila, kroz smeh reče:''Znala sam da me neće prepoznati!'' Na to se čovek trgnu i uspravi, pogledavši prvo u nju, a onda u autoelektričara u sveže opranom radničkom odelu sa čistim, još neuprljanim rukama. Lica obojice muškaraca se ozariše. ''Ne mogu da verujem...To ste zaista vi?! Tanja? Divno izgledaš!'' Žena se osmehnu i potrča mu u zagrljaj.

Prošlo je mnogo godina otkad su se poslednji put videli... Saša je još uvek učio zanat u radionici svog oca, Darko je kretao u vojsku a Tanja je sanjala o studijama farmacije. Bila je dete, njih dvojica su po 10 godina stariji od nje, ali to se više nije primećivalo. Izrasla je u vitku nasmejanu ženu istih bisernoplavih očiju i duge kose koja se previjala preko leđa i na krajevima se uvijala u savršene lokne. Čovek koji ju je sada grlio, drugom rukom držeći sina da ne istrči na ulicu, promenio se još više. Dodao je nekih dvadesetak kilograma, ali ono što je za njega bilo karakteristično-kratka razbarušena kosa i pomalo pogrbljen položaj ramena-ostalo je isto. Po tome je Saša i prepoznao svog nekada nerazdvojnog prijatelja sad, posle čitavih šesnaest godina...

''Pa, dobro ljudi, gde ste vi sve ovo vreme?! Hoću sve da čujem!''

''Naravno, samo nam prvo sredi problem sa gepekom, i vodimo te na kafu. Ima toliko toga da se ispriča...''

Ipak nije uzalud onog pravog čekati.

Bilo je par trzavica. Shvatila sam da je svaki sledeći bolji. I da će od njega(koji je trenutno savršen) postojati savršeniji. Tako to ide. Piramida ishrane, lanac života, kako god hteli da ga nazovete.

Bilo je padanja u nesvest. Maminih poljubaca i tatinih kritika. Straha. A onda zahvalnosti. Ostaje jedna sveća zapaljena za Blagu Mariju. I jedan ožiljak na temenu. I blagi potres mozga. I još više snage zbog ljudi koji me vole.

Krećem na put. Ne znam koliko ću ostati, volela bih jedno mesec dana. Da odsanjam to vreme uz Harija Potera na 1500 metara nadmorske visine. Nema šanse. I tri dana će biti dovoljno.

Volela bih da mogu da se prebacujem. Hari Poter može da se prebacuje. O, ne bih ja nigde daleko...Svratila bih samo do Bugarske, da kupim jednu od njihovih savršenih torti. Do Zaječara, da ga poljubim u prolazu. Do Egipta, da mahnem faraonima. I ispred farmaceutskog fakulteta u Beogradu, da mu se naklonim i obećam da ću biti najbolja. Volela bih da mogu da se prebacujem...

No, godine su preda mnom, naučiću i to, jednog dana. (:

Pa...srećan mi put!

Kad neko iskreno veruje u tebe.

Nas dve, to jest ona i njeno malo izdanje,

u smrdljivoj bolničkoj čekaonici sa dve pljeskavice

i dve banane i dve dlakave breskve.

Sa skupljenim prstima i umršenom kosom,

ili umršenim prstima i skupljenom kosom

i jednim praznim krevetom

u sobi broj 5.

Četiri sata čekanja i olakšanje

i priča o tome kako ću imati lepu decu

jer ona ima lepu mene.

Avgust je.

Uskoro ću postati farmaceut,

i ne znam kako ću živeti 300 kilometara dalje od nje.

Ali učini me ponosnom,

kaže mi.

Pruža mi ruku i spuštam joj suzu na dlan.

Bože, hvala Ti što ličim na nju.

Shut it down.

Haha.

Uplašio bi se kad bi znao sve.

Haha.

Odselio bi se i prestao da postojiš.

Haha.

Smešno je.

Samo još godinu dana da me razočaraš i saznaćeš.

Baš sam kul.

Haha.

*

Otišao je. A sa njegovom mamom samo što nisam ugovorila i koja će kojim danima da kuva ručak.

Slatko je.

*

Otišao je. Sad u okrugu od 60km nema normalne osobe s kojom bih mogla da razgovaram.

Pročitala sam Jedan od onih života i počela Dž.K.Rowling. Kakve god to veze jedno s trećim imalo. Balašević negde u pola knjige kaže nešto tipa-svi oni misle da su Homo Sapiensi, a ja skoro nijednog nisam sreo.

*

Volim Balaševića. Ne volim sebe kad pišem nabacano. Volim Milanu i Tijanu jer putuju. Ne volim Katarinu jer zanoveta. Volim tatu jer je bolestan. Ne volim doktore jer će na operaciju. Volim mamu jer nisam glupa. Ne volim ostatak sveta jer upravo to jeste.

*

Stop.