Snovi...

...rastu na kiši.

Kao velike crvene pečurke.

One iz crtaća, sa belim tufnama. 

I ostvaruju se, jedan po jedan...(:

Ponavljam istu mantru već danima, smešim se i skakućem. Čizme propuštaju, ali koga je briga? Mlataram mokrim nogama ispred kamina kod bake i deke kao kad sam bila baš, baš mala. Smejemo se deka i ja dok čekamo da baka napravi sutlijaš i štrudlu. Ne znamo više ni sami čemu se smejemo, ali znamo da je taj smeh ono što nam je oboma neophodno, što na nas deluje kao injekcija adrenalina za ceo dan.

Telefon zvoni, jedan odbojkaš mi želi laku noć. Imam neki novi strah kad su muškarci u pitanju, prilazim im sa rezervom, tu sam, ali i nisam... Drago mi je zbog toga. K kaže da sam konačno počela da razmišljam pametno u tom pogledu.

Tata mi je ispunio neke sitne želje... Još samo da učinim sebi onu veliku uslugu, da ispunim i taj san, i sve će biti savršeno. U stvari, savršenstvo ne postoji.

Onda, recimo da će biti savršeno na moj način. Dovoljno je samo dok oči sijaju i usne su u grču zbog osmeha, zar ne?

Znam da sam krenula...i znam da idem. Samo nek' traje.

(izvor: http://melancholic.blogger.ba/)

Zamišljam se naslonjena na prozor u kupeu nekog voza..
Gledam kišu kako neumorno pada i držim u rukama knjigu požutelih stranica...
Usporen svet samo za mene, sanjiv pogled na magloviti horizont i nepoznata destinacija.
Povlačim dim cigarete i izbacujem ga pažljivo praveći krugove i zamišljajući da me vode negde.

Perfection. ^^

Voli me ispred kamina u našoj maloj kući

sa ružičastim mašnama na zavesama i belim baldahinom nad krevetom,

i dve dečije sobe u roze i beloj boji;

Voli me kad nasmejan odlaziš na posao i kad se umoran vraćaš kući,

u Beogradu. 

Zbog jednog zajedničkog ćebeta na minus petnaest,

i anđela u snegu a tvoje zimogrožljivosti,

i zajedničkih knjiga sa crnim oznakama 

na petnaestoj, i tridesetoj i dvesta pedeset sedmoj strani.

Zbog piknika svake subote i letovanja u Egiptu,

i mojih nepresušnih suza, i tvog smešnog kikotanja.

Zbog poljubaca u čelo i nenormalno dugih zagrljaja,

zbog naše ostvarene bajke.

Voli me,

dok ne ostarimo

i neki tamo Alchajmer nas natera da zaboravimo

prvi susret kod Terazijske česme

prvu šetnju na Kalemegdanu

prvi poljubac u malom studentskom stanu,

izmešan sa mojim ugljenikovim reakcijama i tvojim... ko zna čime.

Samo me voli ,

samo me voli zauvek.

Kijavica

''Did you love me the way I loved you?'' u pozadini,

a u prvom planu sama 

čuvena scena sa rolnom toalet papira

i opijena od šake lekova 

koje gutam

trudeći se da izbegnem grip

i još štošta što ide uz njega.

Spavam,

a u snu padam u nesvest

već danima

bežim od problema na javi

od neorganizovanosti vremena

i nabacanosti misli.

Ne umem da budem  rešena baš kada je potrebno

i to mi se obije o glavu

svake godine u isto vreme.

Kad bih bar

zaobišla kijavicu

odspavala nedelju dana

i krenula dalje

sa istim osmehom koji me ne napušta.

Jedino je  on

još uz mene.

''Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.''

Srećna sam. Zaista srećna. Nekako zrelo srećna, onako kako nikada nisam bila.

Smelo mešam zelenilo svojih očiju sa svetlucavo plavim nebom i žutim lišćem.

Osmehujem se nijansi koja iz toga proizilazi.

Sve kockice su savršeno uklopljene, mozaik je konačno dovršen.

I sad kao da sam uživa u raznolikosti svetova koje sadrži, u raznolikosti lepih, isključivo lepih uspomena koje ga ispunjavaju.

Hvatam sebe kako ne marim ni za oktobar, ni za sezonu kiša. Zima je ono što mi prsti, već sada promrzli od vetra, očekuju. Kažu da će biti najhladnija ikada, a u mojoj glavi već slika bakinog smeha dok se deka i ja valjamo po nanosima snega u dvorištu...

Opija me toplota. Čudno je kako ova mala grejalica uperena u sama stopala nikada nije umela da me zagreje kao što to ume razmišljanje o porodici ovih dana.

Šesti oktobar je bio poseban jer sam stricu ulepšala život jednom tortom, prvom koju je ikada u životu dobio. Ne postoji novac kojim biste mogli da kupite osmeh koji mu je izmamila moja čestitka uz veliki zagrljaj,a koji od njega nikada ne biste očekivali. Takođe, radost koju je doneo današnji dan- jednom divnom čoveku još divnija žena na svet je donela zdravog i lepog sina, i time usrećila ne samo njega i sebe, već i nas koji ih poznajemo i znamo da su, ako neko zaslužuje taj blagoslov sa Neba, to definitivno oni.

Danas će se tek desiti lepe stvari, znam... Ne marim više za kišu. Neka pada. Uzimam iz ormana svoje gumenjake sa belim cvetićima, i stajem u red za šljapkanje. 

hladno je.

tata sprema ribu,

miriše ceo stan.

meni se miris ribe gadi.

zatvaram vrata i otvaram prozore.

grejalica radi, duva u prazno.

noge su ledene, smrznute ruke vire iz zgužvane pidžame jedva primetno.

reči tiho cure sa usana,

odgovaraju na neka čudna pitanja.

''da...ne...ovaj, molim?'' cedi se jedva primetno.

sve lekcije su naučene, knjige su uredno spakovane u crni ranac, 

pored narandzastog kaputića za sutra.

srce pokušava da shvati

da li se vezuje iz dosade i usamljenosti

ili je vezivanje stvarno zasluženo.

kad postane teško, uvek je isto ime na umu.

isto, već godinama...

moj promašaj.

to više nije ni ljubav, samo je navika da pozovem isti broj kad zaplačem,

samo je potreba da osetim isti parfem kad zažmurim.

ali odvikavam se, polako.

od tuge i žmurenja, plakanja i okretanja tog broja.

smešim se, nisam tužna.

svejedno je. sve je sklopljeno i sve je rastavljeno.

ali je okej.

više ni njega nemam.

nemam ga.

nemam ni

čipkaste helanke

i nemam

haljinu na plave cvetiće

i,

dođavola,

nemam onaj roze šešir.

Razmišljanja.

Oliver Dragojević i prazan ekran već sat vremena.

Ne zna odakle bi počela.

Igra joj desno oko, kažu da to sluti na nesreću...

Ne veruje im. Ona veruje samo u ono što želi.

Pokušava da napravi rezime proteklih događaja, da sve stopi u celinu, ali joj ne uspeva. Misli joj se otimaju na hiljadu strana. Juče se vratila iz Grčke... Zaljubila se hiljadu puta. U more, u slan miris vazduha, u ulične prodavce, u zalazak sunca, u torbicu sa cvetićima, u jednog Grka...U hotelske sobe i hotelski doručak. Zapravo joj se nije ni vraćalo. Odvikla se od porodice, interneta, razgovora. Provodila je dane u spavanju i udisanju morskog vazduha. I smejanju. Za tih sedam dana se smejala kao nikada u životu, širila je ruke i vrtela se u krug, spavala na jednim grudima za kojima je pre godinu dana plakala...

Vratila se sivom gradu, svojoj sobi na tufnice i tatinim džemperima. Rešila je da se promeni, ali još uvek ne zna u kom smeru i na koji način. Shvatila je da ljubav ne može zaslužiti ako prema muškarcu bude potpuno iskrena, ako mu pokaže koliko voli da piše, da čita Miku Antića i sluša Balaševića,  koliko mnogo plače (čak i kada je srećna) i koliko se malo čuva. (Osim ako taj muškarac nije Grk, ali na stranu to sad... (: .) Čak joj je jedan drug nedavno rekao: ''Bože, mala, pa da mene devojka pita jesam li pročitao tu i tu knjigu, pomislio bih da nije normalna.''

Zabrinulo ju je to jer ona ne može sa nekim koga će voleti da priča o lepom vremenu, niti može samo da se kikoće i da trepće veštačkim trepavicama na svaku njegovu reč. Ona voli da bude zaštićena, ali i da se ponaša revolucionarno, da se bori za svoje stavove i da bude ravnopravna i jaka, da je drugima stalo do njenog mišljenja i da poštuju njene savete jer ipak razmišlja zrelije od ostatka mrtvog mora koje je okružuje.

I dalje joj drhti oko.

Protrlja ga desnim kažiprstom i nastavi da piše. Promenila se puno u spoljašnjem smislu, gleda sebe u ogledalu i oseća da je centar svog malenog univerzuma, da je dostojna svakog pogleda i osmeha. Naučila je da shvata sebe drugačije, ali i da se drugačije prikazuje ljudima oko sebe; nije više iskrena do krajnjih granica... Zapravo nikada nije ni bila. Ni prema kome.

I... opet skače sa teme na temu. Htela je samo da vam kaže da će pisati jer je prestanak pisanja besmislen i za nju je isto što i prestanak disanja. Iako piše lošije nego ranije, više glavom nego srcem. Ispraviće to jednom. 

Opet oko... Otišla je da spava. Još joj jedno nije jasno: zašto večito piše o sebi u trećem licu.

Jednom će neko voleti toliko da će razbiti ono čuveno staklo u kafiću koje uvek razbijaju oni koji vole. Jednom će neko plakati. Jednom će me neko pitati da li hoću da prespavam kod njega, a onda i gde hoću da živimo. Jednom mi neće trebati stakleno zvono za ružu, i ovca će biti van kutije. Jednom će mi reći da imam čudan glas kad sam uplašena. Jednom će neko znati i umeti. Jednom ću umeti da se izražavam bez tačaka, i neću imati potrebu da budem ljuta. Jednom mi neko neće dati povoda. Jednom se neću kao guska zaletati na svaki šum i svaki osmeh, jer je to klinački. Jednom ću naučiti da procenjujem ljude.

Odlazim odavde. Zato što više ne osećam potrebu da pišem, niti imam inspiraciju. Reči su mi postale mrske.Vratiću se jednom sa nekom lepšom pričom.

Realnijom.

...

 "U poslednje vreme u ćutanju nalazim mir. Znam da ne možeš da me zamisliš da ćutim, ali eto, i ljudi se izgleda menjaju... Ćutim, sanjarim, ne ništa veliko, ne nikog posebno, čak ni tebe. Jednostavno uživam u zvukovima dana, u mirisu vetra, u svojim mislima. Sve jače mi se javlja želja za odlaskom nekud daleko. Znam i gde i ako odem, idem sama. Jednom zauvek da pokidam lance prošlosti, ponesem samo najlepše uspomene i počnem ispočetka svoju bajku." 

Septembar

Jesam li ikad spomenula da ne volim jesen? Sa prvim žutim listićima kao da i ja počnem da se sušim i čekam da se, bez opiranja, lepršavo spustim na zemlju, i da me zatim vetar oduva negde daleko...

Ne volim vetar. Od njega mi suze oči i raspada mi se frizura.Ne volim kišu, posebno ne kad sama sedim kraj prozora i posmatram kako se kapi slivaju niz okna, ili kad propustljivim cipelama šljapkam po prljavim baricama.

Počela je i škola..To je jedna od pozitivnijih stvari ove jeseni. Raspust je prošao brzo, ali sam se odmorila i dobila volju za učenjem, pa sam prosto jedva čekala.Famozna treća godina.. Kažu da je najteža. I to me dodatno motiviše da istrajem i budem najbolja.

Ove jeseni mi je toplo samo zbog njega, mada i tu, kao i uvek, grešim, jer se užasno plašim da neću ispuniti neka njegova očekivanja i zaslužiti divno mesto u njegovom srcu koje sad imam.A opet, tako je lepo biti nečija sreća, i zajedno činiti nešto čudesno što nam oboma toliko znači da je nemoguće taj osećaj pretvoriti u reči i pokazati ljudima...

Šta god uradila, on ostaje moj Mali Princ. Moj neko na kog nikada neću moći da se naljutim, i kome ću do besvesti posvećivati svaki stih u kome nas pronađem. I kog ću hiljadu puta na dan pitati da li mu sada manje značim, nadajući se uvek istom odgovoru...

Zbog mene.Njega.I onog našeg: ,,Jednog dana...''.