,,...jer, znaš, mila, ljudi ne bi bili ljudi kada ne bi bili zli...''

Prozor je, posle nekoliko meseci, širom otvoren po ceo dan.
Nos joj golica polen preteći da izazove alergiju.
Osmehuje se sama sa sobom  jer se vratila u svoju kožu, ovog puta nekoliko broja veću, ali još uvek isto udobnu i poznatu kao nekad...
Hemijske formule i neki čudni sastanci prepliću se u snovima.
Ljudi su otišli, ali soba je puna belog jorgovana.
On ipak miriše lepše od njihovih sitnih, prodanih duša.
Sluša Cecu.
Pati jer ne može da ode na Balaševićev koncert.
Obećava sebi da će je jednog dana neko odvesti.
Neko ko će je golicati i vrteti je u krug.
Neko ko veruje u čuda i od njih ne odustaje.
Počinje da zapisuje svoje misli na papir, iz straha da će se izgubiti negde u prolećnim zracima sunca.
Na prozoru joj stanuje slavuj.
Izgradila je svoj stil. Sad nosi cvetiće. I patike sa belim pertlama.
Sprema ručak mami i tati kad dođu umorni sa posla.
Dizajnira svoju matursku haljinu.
Pegla kosu, ali najčešće je čupava.
Ćuti više nego ranije, sabira i oduzima, dogovara se sa sobom.
Govori im koliko ih voli. Oni je maze ispucalim, starim rukama i spremaju joj kiflice.
Prozor je, posle nekoliko meseci, širom otvoren po ceo dan...