Jedva čekam da odem.
Život u malenom gradu od par hiljada ljudi postao mi je toliko mučan da ovu rečenicu ponavljam svakodnevno. Ne mogu više...Želim da se izgubim u masi ljudi, da upoznajem nove, da se menjam u skladu sa boljim a ne sa ovim istim.
Od jutros sam bez nekog posebnog interesovanja čula bar pet trača i dve laži. Juče ih je bilo i više.
Okarakterisala bih to seljaštvo kao karakternu crtu, ne kao poreklo.
Ovde ne možete da se isflekate, a da to ne prođe neopaženo, ne možete da se ne smejete glasnije a da ne kažu da ste nevaspitani, niti da kažete svoje mišljenje, reći će da ste ludi.
Sinoć sam gledala Survivor i oduševila me je devojka koja je svoju ekipu okarakterisala kao nemoralnu gomilu samoprozvanih princeza i prinčeva. U početku sam pomislila da je samo buntovnica, ali sam onda u njoj pronašla sebe.
Nisam ja pametnija ili sposobnija od ostalih. Meni je samo muka kad osamnaestogodišnjak koji je odličan đak jer mu je neko od roditelja na položaju na času sociologije sebe okarakteriše kao poštenog, ambicioznog i marljivog. Povraća mi se kad me devojka koja se sprema za medicinu pita da li je molekul vodonika H ili H2. Dođe mi da vrištim kad dečak koji je dogurao do kraja srednje škole a ne zna da sabere dva i dva drži moralne pridike profesorki koja ne sme ništa da odgovori jer će dobiri otkaz-brat predsednika opštine je kum zeta njegove pokojne tetke koja je snaja ujaka njegovog oca....i tako dalje, i tako dalje.
Najviše zaboli saznanje da će svi oni u životu proći mnogo bolje nego ja.
Ali neka. Jer, šta god da mi se nudi, nikad ne bih dozvolila sebi da se spustim dovoljno nisko do nivoa zadnjice takvih ljudi.
Život u malenom gradu od par hiljada ljudi postao mi je toliko mučan da ovu rečenicu ponavljam svakodnevno. Ne mogu više...Želim da se izgubim u masi ljudi, da upoznajem nove, da se menjam u skladu sa boljim a ne sa ovim istim.
Od jutros sam bez nekog posebnog interesovanja čula bar pet trača i dve laži. Juče ih je bilo i više.
Okarakterisala bih to seljaštvo kao karakternu crtu, ne kao poreklo.
Ovde ne možete da se isflekate, a da to ne prođe neopaženo, ne možete da se ne smejete glasnije a da ne kažu da ste nevaspitani, niti da kažete svoje mišljenje, reći će da ste ludi.
Sinoć sam gledala Survivor i oduševila me je devojka koja je svoju ekipu okarakterisala kao nemoralnu gomilu samoprozvanih princeza i prinčeva. U početku sam pomislila da je samo buntovnica, ali sam onda u njoj pronašla sebe.
Nisam ja pametnija ili sposobnija od ostalih. Meni je samo muka kad osamnaestogodišnjak koji je odličan đak jer mu je neko od roditelja na položaju na času sociologije sebe okarakteriše kao poštenog, ambicioznog i marljivog. Povraća mi se kad me devojka koja se sprema za medicinu pita da li je molekul vodonika H ili H2. Dođe mi da vrištim kad dečak koji je dogurao do kraja srednje škole a ne zna da sabere dva i dva drži moralne pridike profesorki koja ne sme ništa da odgovori jer će dobiri otkaz-brat predsednika opštine je kum zeta njegove pokojne tetke koja je snaja ujaka njegovog oca....i tako dalje, i tako dalje.
Najviše zaboli saznanje da će svi oni u životu proći mnogo bolje nego ja.
Ali neka. Jer, šta god da mi se nudi, nikad ne bih dozvolila sebi da se spustim dovoljno nisko do nivoa zadnjice takvih ljudi.
Нема коментара:
Постави коментар