On večeras peva u Novom Sadu, na trgu. Tako blizu, a tako daleko...
Ja slušam njegove pesme i suzdržavam se od suza.
Odvešće me jednog dana neko ko će znati... Možda će daljina biti opet 400km, možda će biti samo 50, ali neće mu biti bitno... Odvešće me i grliće me sve vreme dok mi srce raste kao kvasac i puca od radosti koju izaziva ispunjenje najveće životne želje...
Nisam znala kako da počnem ovaj post, ne znam ni kako da ga završim.
Listam TV kanale u potrazi za prenosom.
Ali, već znam, neće me ove godine...
Ne znam kako da objasnim ljudima zašto me to toliko rastužuje.
Možda jer je karta preko 5000, možda jer i sa tim parama ne bih imala mogućnosti da odem, možda samo jer ga obožavam, jer godinama patim za koncertom u Srbiji, a isto je kao i da nije...
Znate li onaj osećaj kad saznate nešto mnogo lepo, a kad shvatite da je nedostižno, poželite da nikad niste ni saznali?
Možda samo umišljam da bi tako bilo bolje.
Čekaj me, Đole, vidimo se neki drugi put...
Ne pitaj šta bi sad' bilo
Kad' bi se ponovo zbilo,
Ne pitaj da li se kajem
Jer jed je jed, a red je red,
I sve po zakonu...
Нема коментара:
Постави коментар