,,Oh, izvini, mislim da danas neću moći sa tobom.'', začuo se glas sa druge strane telefonske žice.
-,,Nema veze, otići ću sama...'', odgovorila sam nateravši sebe na to posle skoro dve godine.
Nisam znala gde ću pre otići, ali posetiću oba mesta, treba mi to. Da se samo izgubim i priviknem telo i mozak na neku drugu vrstu razmišljanja. Jedino dobro u celoj priči je to što mi on ne nedostaje, bar ne onako kako sam mislila da će. Čudno je kako mnogo dana i meseci živite u zabludi da bez nekog, kada se to desi, nećete moći da živite. Naprotiv, tek onda shvatite da je jedina osoba koja vam je neophodna za preživljavanje upravo tu-ispred vas. Da vas posmatra iz ogledala smešeći se i dajući vam volju za nečim novim, spektakularnijim od svega što ste već prošli. Kad se sa njom sretnete, oči u oči, ne preostaje vam ništa drugo sem da je snažno uhvatite za ruke i krenete u nepoznato.