Naručili ste buđenje

Matura. Još jedna stvar u nizu onih koje izgledaju mnogo bitnije kad ih neko drugi proživljava.
Buđenje iz uljuljkane stvarnosti koju nam roditelji grade svih ovih godina. Šok za svest koja je ubeđena u to da nikad ništa neće morati bez njih.
Zbunjeno sam se smeškala dok su me ljubile tetka, baba, deda, prijatelj, prijateljica, kum, kuma, moja mama, njegova mama... Želela sam da ih pitam šta treba da radim, ali verovatno bih delovala smešno i smotano, pa sam se ćuteći preslišavala u glavi pokušavajući da zaustaim drhtavicu koja me je obuzela.

*

Devojka iz moje generacije ima rak. Na maturi se pojavila sa šeširom, a opet, bila je tako zanosna i najsrećnija od nas. Jedna se mrštila zbog kose, druga zbog lošeg manikira, treća jer je žuljaju cipele...A ona se smejala voleći život sa neke uzvišenije pozicije, zanemarujući materijalne stvari, srećna što je tu, sa nama. Vreme ubija čitajući knjige. Pokušala sam da zamislim kako bih se ja ponašala kada bi mi ostalo tako malo od tako divnog života. Možda i puno. Ona to ne zna. Rekla sam I. :,,Volela bih te više, mnogo više.'' Rekao mi je da ne lupetam i da ne razmišljam o tome. Zašto da ne? Možda bismo mogli da u ,,najgorim'' životnim trenucima pomislimo na to kako je život tu da bismo ga živeli, a ne gurkali u stranu dok gubimo vreme na gluposti.

*

Svakako bih ga volela više. Onda kad mrtav umoran posle petočasovne straže po kiši ipak ima snage da me sasluša do kraja. Kad me zove i govori mi da me voli, a ja se durim. Večito se ja nešto durim...

Volela bih ga i onda kad laže, odnosno obećava ono što ne želi samo da bih ja bila srećna.

A najviše bih ga volela u ovakva jutra kad imam neizmernu volju da uradim nešto sa svojim životom, a on dovoljno ljubavi da me u tome podrži, pa me pozove tačno u 8 i kaže

:,,Naručili ste buđenje. Tačno-je-osam-časova-i-trinaest-sekundi. Vreme je da ustaneš, mišu mali...'' 

Neka, samo ovu noć da izguram, sutra ću već naći dobar izgovor...

On večeras peva u Novom Sadu, na trgu. Tako blizu, a tako daleko...
Ja slušam njegove pesme i suzdržavam se od suza.
Odvešće me jednog dana neko ko će znati... Možda će daljina biti opet 400km, možda će biti samo 50, ali neće mu biti bitno... Odvešće me i grliće me sve vreme dok mi srce raste kao kvasac i puca od radosti koju izaziva ispunjenje najveće životne želje...
Nisam znala kako da počnem ovaj post, ne znam ni kako da ga završim.
Listam TV kanale u potrazi za prenosom.
Ali, već znam, neće me ove godine...
Ne znam kako da objasnim ljudima zašto me to toliko rastužuje.
Možda jer je karta preko 5000, možda jer i sa tim parama ne bih imala mogućnosti da odem, možda samo jer ga obožavam, jer godinama patim za koncertom u Srbiji, a isto je kao i da nije...

Znate li onaj osećaj kad saznate nešto mnogo lepo, a kad shvatite da je nedostižno, poželite da nikad niste ni saznali? 


Možda samo umišljam da bi tako bilo bolje.

Čekaj me, Đole, vidimo se neki drugi put...

Ne pitaj šta bi sad' bilo

 Kad' bi se ponovo zbilo,

Ne pitaj da li se kajem

 Jer jed je jed, a red je red,

 I sve po zakonu...

Comeback.

Navlači majicu koja je oslikana kao karta, broj sedam, herc.Raspušta kosu do laktova osećajući kako joj nemirni krajevi golicaju golu kožu. Hvata torbu i još par sitnica i izlazi...
Nije sigurna na koju će stranu. To je ipak njen san, može gde god poželi.

Možda će sačekati tramvaj broj sedam i njime otići do autobuske, i dugo, dugo posmatrati ljude. Videće majkusa bebom i muža kako vuče kofere. Izgubljenu studentkinju koja je prvi put tu. Pokazaće joj pravac.

Udahnuće duboko i osetiti miris štrudle sa makom... Kupuje jedno parče u staroj poslastičarnici i jesde ga satima. Iz torbe izvlači knjigu sa crvenim koricama i zlatnim slovima: Koeljo. Okreće šezdeset i petu stranicu i isključuje se iz sveta oko sebe. Ljudi žureći prolaze pored zaboravljene poslastičarnice, bace pogled na devojku sa ogromnom mašnom na glavi, udahnu topli miris testa i karamela, i nastavljaju svojim putem.

Ona sedi u uglu, za malim stolom tirkizne boje. Okreće stranu za stranom gutajući sva slova, smišljajući unapred peripetiju i kraj. Ne primećuje da je već veče.

Debela domaćica sa tršavom punđom i keceljom na tufne joj prilazi.

Ustaje sa drvene stolice strpavši poslednju mrvu kolača u usta. Sklapa knjigu i polazi putem suprotnim od onog kojim je došla... 

Možda će zalutati u neki crnački kraj gde će se izgubiti u ulicama isprepletanim košarkaškim terenima i dečjim parkićima, a onda će se trgnuti i vratiti se u svoj sivi hodnik, tražeći ono poznato lice, dozivajući Bezimenog dečaka... Odzvanjaće pesma Kendre Morris i zamišljaće da je u spotu. Ima dve savršene pletenice i crvenu narukvicu na levoj ruci. Pronalazi svoj stari dnevnik. Par stranica je uvijeno od prolivenih suza. Na jednom mestu je kap krvi i objašnjenje. Negde se provlači i rečenica:,,Istorija se ponavlja'' ...

Možda će i upoznati nekog. Devojčicu crne kose i crnih očiju u plavom šortsu koja će je uhvatiti za ruku i pokazati joj budućnost. Ili će početi da vidi brojeve u 3D formatu.

A onda će je probuditi na najsuroviji mogući način. Naglo. Oduzeće joj najveću biblioteku na svetu, iščupaće joj biretu iz ruke...Kao što su oduvek i činili...Budeći je..

"srećom: jastuci ništa ne govore. 
čuvaju milion tajni u mekoj belini perja. 
oni su kao lađe, 
velike bele lađe, 
što plove u nemoguće, 
u snove,
u bezmerja..."

,,...jer, znaš, mila, ljudi ne bi bili ljudi kada ne bi bili zli...''

Prozor je, posle nekoliko meseci, širom otvoren po ceo dan.
Nos joj golica polen preteći da izazove alergiju.
Osmehuje se sama sa sobom  jer se vratila u svoju kožu, ovog puta nekoliko broja veću, ali još uvek isto udobnu i poznatu kao nekad...
Hemijske formule i neki čudni sastanci prepliću se u snovima.
Ljudi su otišli, ali soba je puna belog jorgovana.
On ipak miriše lepše od njihovih sitnih, prodanih duša.
Sluša Cecu.
Pati jer ne može da ode na Balaševićev koncert.
Obećava sebi da će je jednog dana neko odvesti.
Neko ko će je golicati i vrteti je u krug.
Neko ko veruje u čuda i od njih ne odustaje.
Počinje da zapisuje svoje misli na papir, iz straha da će se izgubiti negde u prolećnim zracima sunca.
Na prozoru joj stanuje slavuj.
Izgradila je svoj stil. Sad nosi cvetiće. I patike sa belim pertlama.
Sprema ručak mami i tati kad dođu umorni sa posla.
Dizajnira svoju matursku haljinu.
Pegla kosu, ali najčešće je čupava.
Ćuti više nego ranije, sabira i oduzima, dogovara se sa sobom.
Govori im koliko ih voli. Oni je maze ispucalim, starim rukama i spremaju joj kiflice.
Prozor je, posle nekoliko meseci, širom otvoren po ceo dan...

Čuda....

...ipak ne postoje.

Ti si lagao mene, i ja sam lagala sebe...

,,Neke su ljubavi samo obična šala sudbine. Igra uvjeravanja da je moguće, laganja da neće prestati, traganja za razlozima za nastavak.
Neki su nam ljudi poslani s ulogom trnja na putu životai ničim više.
Ali, sigurno, negdje, sačuvana je jedna zvijezda za svakog od nas.
Ona čiji sjaj ćemo vidjeti samo onda kada prestanemo gledatiu to trnje i rane koje nam zadaje.
 Jer ne možeš nikada dokučiti vrh sve dok ne digneš ruke sa dna."

...kao da u meni su dve-jedna bez srca i duše a druga bez razuma, ne znam koja bila bih pre...

Ta činjenica da imate nekog ko vas voli i ko će u pola noći da ustane, iako ima temperaturu 38, iako napolju pada kiša, i pešaka da dođe jer vam je potreban, činjenica da u masi roditelja koji nisu ni zaslužili decu vi imate baš one najbolje, činjenica da ste na vreme shvatili da su ljudi govna...
Hvala Nebu što me čuva, daje mi snagu i ljude koji me vole...Ne znam šta bih bez njih... 

Pričala bih i ja mnogo štošta...Ali nemam kome.

Srce je nebitno.

Sedeli smo jedno pored drugog i ćutali.
Prošlo je sat vremena.
To, nažalost, nije bilo ono prijatno ćutanje...
Bilo je jedno od onih kad ja odbrojavam sekunde do njegovog ,,ajde da se ne glupiramo'' poljupca, a on, sedeći samo par centimetara od mene, verovatno razmišlja o rezultatu večerašnje utakmice...

Kad je sunce postalo pretoplo a kapci preteški, ustala sam.
Oduvek su me oduševljavali muškarci koji pođu za devojkom i uhvate je za ruku toliko jako da ne može da ode...

...nisam naišla na takvog.

Neko ko neće da ti kupi vašarski balon jer nisi dete ostane na klupi gledajući te kako odlaziš.

A onda kupiš balon sam sebi.

I lepo ti je.

Nisam izgubila dobrotu u sebi...Samo je više ne pokazujem svima.

Jedva čekam da odem.
Život u malenom gradu od par hiljada ljudi postao mi je toliko mučan da ovu rečenicu ponavljam svakodnevno. Ne mogu više...Želim da se izgubim u masi ljudi, da upoznajem nove, da se menjam u skladu sa boljim a ne sa ovim istim.
Od jutros sam bez nekog posebnog interesovanja čula bar pet trača i dve laži. Juče ih je bilo i više.
Okarakterisala bih to seljaštvo kao karakternu crtu, ne kao poreklo.
Ovde ne možete da se isflekate, a da to ne prođe neopaženo, ne možete da se ne smejete glasnije a da ne kažu da ste nevaspitani, niti da kažete svoje mišljenje, reći će da ste ludi.
Sinoć sam gledala Survivor i oduševila me je devojka koja je svoju ekipu okarakterisala kao nemoralnu gomilu samoprozvanih princeza i prinčeva. U početku sam pomislila da je samo buntovnica, ali sam onda u njoj pronašla sebe.
Nisam ja pametnija ili sposobnija od ostalih. Meni je samo muka kad osamnaestogodišnjak koji je odličan đak jer mu je neko od roditelja na položaju na času sociologije sebe okarakteriše kao poštenog, ambicioznog i marljivog. Povraća mi se kad me devojka koja se sprema za medicinu pita da li je molekul vodonika H ili H2. Dođe mi da vrištim kad dečak koji je dogurao do kraja srednje škole a ne zna da sabere dva i dva drži moralne pridike profesorki koja ne sme ništa da odgovori jer će dobiri otkaz-brat predsednika opštine je kum zeta njegove pokojne tetke koja je snaja ujaka njegovog oca....i tako dalje, i tako dalje.
Najviše zaboli saznanje da će svi oni u životu proći mnogo bolje nego ja.
Ali neka. Jer, šta god da mi se nudi, nikad ne bih dozvolila sebi da se spustim dovoljno nisko do nivoa zadnjice takvih ljudi.