Baloni od sapunice

Igrala se sa najslađim jednoipogodišnjakom na svetu kada je on svojim mini-prstićem pokazao na njenu policu sa uspomenama...Tamo se,između par osmomartovskih ruža,tri plišana medveda i gomile čestitki i sličica,skrivalo plastično roze slonče kroz čije se telo providila drška sa krugom za pravljenje balona od sapunice.

Nasmejala se setno na splet uspomena koje je izazvao taj malecni predmet,a zatim ga je uzela i otrčala da napravi dovoljno dobru sapunicu.Kad se vratila i počela da pravi balone duginih boja,mališan ih je,skačući po sobi i praveći zvuke kao što su ,,tik'' i ,,buć'' sa ogromnim oduševljenjem dodirivao zatim se okrećući da ih potraži na podu.

Nakon što mu je kap sapunice ostala na ruci,zagleda se začuđeno i tužno shvati da balona zaista nema,ali ubrzo potom nastavi igru kao da ga ništa nije omelo.

Ona ga je sa strane posmatrala diveći se tim plavim majušnim okicama i mirisu bebi sapuna koji se širio oko njega...I pokušavala je da stavi sebi do znanja da su samo ti pokreti nevini,da je samo takvo ponašanje čisto i božanski,da postoji nešto lepše i važnije od stvari koje su je danas mučile.

Ali,odmah pošto su malecne usne zevnule par puta,a zatim spustile najslađi vlažni poljubac na njen obraz i krenule na ,pavanje',njene oči su povratile sivu boju...

Međutim,nastavila je igru sa balonima-sad se ona ponašala kao malo dete i nikome to nije smetalo,posebno ne deki koji je po podne svratio da je vidi.Duvala ih je smešeći se,što zbog njih,što zbog prizora deke koji je,želeći da joj udovolji kao što je poslednjih 17 godina samo to i činio,trčao levo-desno po sobi pokušavajući da dune balon u njenom pravcu,i ljuteći se na njega kad pukne.

Onda su zastali,a ona je prišla i zagrlila ga veoma jako,propinjući se na prste kako bi mogla da mu prebaci ruke oko vrata.

,,Volim te,ti si najbolji deda na svetu!'' rekla je skoro se gušeći,što od snage koju je sama upotrebila u tom zagrljaju,što od emocija koje su je preplavile u tom trenutku.

A onda ju je on povukao od sebe,zagledao se duboko u njene plavo-zelene oči i prošaputao:,,Molim te,obećaj mi da nikad nećeš da porasteš.''

Climbing

Čokolada ,,Najlepše želje'' u minijaturnom pakovanju.

Sa ukusom jagode.

I vaza prepuna belog jorgovana,

i mamin zagrljaj.

I crveno nebo u suton,sa nijansom teget i bele.

Magija.

Lepa.

Opet sam noćas sanjala kako mi muškarac govori da sam lepa,a onda me pritiska,guši,ja se otimam i vrištim,a zatim se naprasno pojavljujem u otvorenom bioskopu,gledam u prazan ekran sa kutijom sladoleda u ruci,trudna.

Onda se budim,ugledam ovu sliku na ekranu i zamišljam se kao princezu koja ume da obasja svaki kut prostorije u kojoj se nađe,koja spava iza gomile baldahina na zrnu graška,tanana i nežna kao pero.

I odjednom volim svoje bucmaste obraze,volim svoja zakrivljena kolena,crte koje mi se pojave preko butina kad dugo stojim,svoju svetlo smeđu kosu sa nijansama crne,nokte koji su konačno narasli dovoljno da mi privuku pažnju svaki put kad spustim pogled ka rukama;volim i svoju  debelu donju usnu koja se tokom razgovora prečesto krivi praveći neke sopstvene grimase.

I prćasti nos kojeg će neko jednog dana obožavati da ljubi u jutra poput ovog.

I svoje veoma tanke obrve,i lepu nisku belih zuba koji se savršeno slivaju u osmeh.

I volim svoje srce,dovoljno veliko da u njega stanu sva ružičasta praskozorja,osmesi i sve tuge ovoga sveta.

Volim činjenicu da postoji moj neko ko će me gledati istim ovim očima i voleti me onom ljubavlju kojom ću ja voleti njega.I volim se jer nikada neću prestati da verujem u to,ma koliko me život i tuđa iskustva demantovali-ja sam stvorena da volim,da čuvam,da ljubim.

Moje ruke su stvorene da grle,da nose,da ljuljaju.Da maze i praštaju.

Moj san je stvoren da se sa nekim podeli.

Ustajem sa stolice,podvlačim je pod sto,pritiskam play i uz Moon River  se vraćam da dosanjam.

-Lepa si!

Lepa.

Vlasina,odmor i moja tišina

,,Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo što osećam,
morao da ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.''(Mika) 

   Jutro.Ustajem rano,protežem se i ,još uvek usnula,pomeram bele vezene zavese u jednu stranu,da bih otvorila prozor i pustila svež planinski vazduh u sobu.Tri kreveta-mamin,tatin i moj.Dva su prazna i uredno prekrivena teškim jorganima u prugastoj navlaci,koje pamtim još otkad sam bila dete.Nameštam svoj,budim batu koji je u sobi pored,tatinoj ,,momačkoj'',uzimam namirnice za doručak iz kuhinje,obuvam se i krećući se najsporije moguće prelazim preko dvorišta.

   ,,Poljski'' wc,kojeg odavno niko ne koristi,još uvek se ponosno uzdiže iza te kuće.

Ispred njega,štala.Gornji deo ograđen nakrivo složenim daskama pun je sena koje tako stoji već 11 godina,jer posle smrti bake niti je pražnjeno,niti korišćeno.

Donji deo,u kom su nekad skakutala telad i kukurikali pevci,takodje je prazan.Jedan deo kod pojila ispunjen je drvima za ogrev,drugi je ostavljen onako i nije diran,nikada.Oduvek sam se plašila te štale,ne znam zašto.Ulazila sam sa čikom nedavno,ali to mi nimalo nije odagnalo sumnje da u njoj,sem uspomene na baku,ne sme ništa da se nalazi,pa ni ja.

   Zatim prazan deo dvorišta u kom su parkirana kola i ,stara',manja kuća u kojoj smo preko dana.Odskora je ta kućica proširena i u njoj se,pored stričeve sobe,kuhinje i špajza,nalazi i spojena dnevna soba sa starim krevetima(najudobnijim na svetu) i šporet na kome su još baka i deka kuvali.

   Tamo već tata i stričevi pored založenog šporeta piju prvu jutarnju kafu.Slede šale na moj račun i obavezni poljupci u obraz.I ništa mi na svetu nije draže od tog prizora-kad zbog raznih okolnosti ne vidim strica godinama,a onda zajedno dođemo ovde,ostanemo najmanje nedelju dana i ispričamo se da bismo shvatili da se nijedno od nas nije promenilo i da se volimo za trunku više nego ranije.

   U toku dana uglavnom imamo gomilu gostiju,nekako ljudima sa sela ne promakne da obiđu ,,građane'' i čuju šta se događa kod nas,mada se ni mi ne žalimo-tišina prija,ali samo u normalnim i umerenim granicama,naravno.

   A onda dođe veče,tiha noć bez gradske vreve,automobila i glasova.Ja i najmlađi stric se,po običaju,smestimo u krevet ispred televizora,gde gledamo filmove sve dok nas umor ne savlada,i zaspimo tako zagrljeni i nasmejani.

   Često obiđemo jezero,ili napravimo piknik.Uglavnom,sve ono što u gradu nikad ne radimo.Zato živim za odlazak tamo...I drži me to raspoloženje još par dana,dok svetla aura ne zagasne od gradske vreve.

    Pisaću o ovim danima još malo...O potocima koje pamtim od svoje pete godine,o baki koja mi nije rođena,ali kao da jeste otkad moje nema,o žurkama i mentalitetu ljudi sa Vlasine,o snovima i maštanjima koja su ostala na starom stolu od breze,pisana dečijom rukom.

Pisaću,dok ne ispari.

,,Bistar dan,ja kao planinska reka,kao puštena  s lanca,kao lakša od vode pružam ruke,dodirujem stvari-to je poseban obred..I postajem sigurna-da,to je stvaran svet oko mene,to je ovde...''

Moj put

Hodam uprkos svemu-jer su me tako savetovali...

Čak i kada je po putu razasrta srča i kad mi stopala krvare,ili kad više nemam snage-ja hodam.

Ponekad ,,dobijem'' ponekog putnika,i čak me niko ne uhvati za ruku-svi skoče na leđa i onda ih nosim tamo do neke sledeće stanice,kad pružaju ruku stranim ljudima i odlaze u Zauvek.

Niko mi nikada nije bio na smetnji-iako su me neki nogama snažno udarali u rebra i bubrege ne bih li požurila do njihovog odredišta,iako su neki bili preteški ili im je duša zaudarala na trulo.

Ali ima tu i onih laganih kao pero,koji mirišu na bebi ulje,i koji mi svakodnevno šapuću,najtiše  moguće:,,Nastavi!Možeš!Bori se!''

I zato,nikad se ne odmaram-nastavljam hodanje sve dok mi noge do listova ne prekriju žuljevi i modrice-tad malo usporim,pa,kao da nimalo nisam bila umorna,nastavljam punom brzinom.

Idem ka iskri svetlosti koja je iz dana u dan sve slabija,pa žurim,bojim se-nestaće.

Povremeno mi izađe sunce,promoli se iza oblaka,pomiluje mi obraz pa se sakrije.Inače su stalno kiše,zato mi je kosa stalno pokisla,zato mi se ponekad slane kapi pomešaju sa kišnim i kliznu niz obraz.

Ima i ljudi koji mi podmeću noge,ili me bocnu u srce ponekom grančicom kraj puta.Takve postepeno učim da ignorišem.Srce zaboli svaki put,ali glava je mirna,pluća su raširena.

Mislim-prestaće.Nadam se.Molim.

Iz neba se ka mojoj glavi pruža jedna topla ruka koja me nikada ne napušta.

Ona mi govori da će jednog dana sve biti OK.

Jednom,kad stignem do kraja puta.

Niko me ne pita-gde ideš?,ne pitam ni sebe samu.

Jer odredište ne znam.

Povremeno popričam sa sobom,tešim ruke koje su pomalo umorne od držanja tolikog tereta,govorim da će,kad stanem,tamo zapravo biti kraj moje duge sa ogromnim ćupom,samo mojim.

Sa ćupom u kom će biti samo jedno-pružena ruka mog Zauvek-putnika.

Tad ću znati da je vreme da zastanem.

Biće bolje.

Osećam se nekako pufničasto danas.

Juče je bio težak dan-koliko sam se ,,žalila'' što nisam mesecima plakala toliko sam juče nadoknadila.

Život mi je ispredavao još jednu lekciju o truležu koji ga predstavlja,i,naravno,nisam je dobro primila-život mi je oduvek bio ne-omiljeni predmet u školi.

Danas vreme nije ništa bolje,problemi se gomilaju,pantalone stežu.

Ali-uskoro će procvetati jorgovan!

Izvinite me,odoh da navučem svoju najlepšu svečanu haljinu,mamine štikle i da se tako šetam po kući celu noć.

Take a deep breath and continue fighting.

Sanjam bube,već treću noć.

Okrećem se po krevetu dok čaršav skroz ne spadne i noge mi dodirne ledeni dušek,pa ustanem da sve dovedem u red-tako najmanje četiri puta u toku jedne noći.

Ustajem oko tri ujutro i namršteno šetam po sobi...psiha me već izdaje i moram da proverim ima li buba zaista na mestima iz sna,i je li bezbedno spavati.

Tako se vučem do 6,i uspevam da odremam sat vremena pre nego što me alarm podseti na novi dan.

Škola-malo iživljavanja,nekulture i par ironičnih osmeha.

Nervoza,glavobolja i razočarenje.

Put do kuće bez kišobrana po nekoj iritirajuće sitnoj,bockavoj kiši i potreba za samoćom.

Kod kuće šoljica kafe,mamin zagrljaj i gomila hrane.

Pa po podne opet škola.Ovog puta jedno nežno lice,Crvena Jabuka i iskreni osmeh.

Pa opet ukočenost i nervoza-sutra će biti još gore...

Ali,moram da se snađem.

Otima mi se uzdah i uspevam da nakratko utešim sebe-još samo malo...

,,Kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud
- unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u „E“ žicu kad plačem,
u „E“ žicu kad pevam,
u „E“ žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim „E“
- unutra u mene.''

(Mika A.)

Ludo moje,zar ne znaš?Divno je nemati plan!

Promeškoljim se usnulo,zagrlim te i štipnem sebe,da budem sigurna da postojiš.

,,Dobro jutro!'' Po licu prošaranom od jastuka razvlačiš veliki osmeh.

Blenem u zelenilo zidova oko nas,u gomilu odeće koju smo sinoć polu-pripiti samo nabacali pored kreveta,u razmaknute zavese i gomilu vrabaca na žici kraj terase.Sve je tako veličanstveno!

,,Šta ćemo danas?'',pitaš šapatom želeći da čuješ uobičajeni raspored po kom bi trebalo da se krećemo poput marioneta.

Prestanimo sa tim!

Iskidajmo bar jedan konopac i proverimo šta je to što se nalazi sa druge strane,kako izgleda napraviti samostalni pokret i zadržati autorsko pravo nad njim.

Pruži mi ruku,krenimo u snove!

,,U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produžujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produžujemo se kroz oči i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive šare ptičjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez čizama od sedam milja,
ošamućeni od bajke koja se zove-Detinjstvo.''

(Mika Antić)

Vetar u kosi

Otvoren prozor.
Mrak.



Ne znam zašto,ali imam neopisivu potrebu da pišem svakodnevno,neiscrpno,zauvek.
Nemam toliko inspiracije koliko se kao davljenik za slamku hvatam za taj,jedini način da svetu neposredno kažem šta imam.

Ja sam drugačija.Umem da čekam,da pišem,a ako me pitate  umem li još nešto reći ću da umem sve,jer ne prihvatam činjenicu da postoji neko bolji od mene.

Mrzim suze.Volela bih da na kaputu imam džep dovoljno veliki da u njega stanu sve suze ovog sveta,i da nikad više ne vidim tužno dečije oko.
Znam da sam zaljubljena  onda kad ne mogu da zaspim jer je realnost konačno bolja od svih mojih snova.

Inspiraciju mi bude savršene zimske idile i stajanje na prozoru do kasno u noć.

Najviše na svetu intrigiraju me matematika i crna boja.
Imam navike koje nikada niko neće moći da promeni.
U tom smislu obožavam stagnaciju.U nekom drugom,plašim je se.

Vetar.


I opet škripa kapije.


Idem,
Zahladneće.

,,Maslinasto zelena,to me podseća...

Peva Čola iznova i iznova,ceo dan,samo za moju dušu.
Danas je sve nekako lepše-sivila je manje,osmeha više,želje se ponovo bude,i motivacija raste.
Dobila sam svoje prve starke.Crne su,sa plavim cvetićima.Nisam imala priliku da ih isprobam,ali hoću,čim se sav sneg otopi i temperatura postane podnošljivija.
Setih se svog vojnika maločas...
Obećala sam mu vojnička pisma kakva moj tata još uvek čuva od mame,a ostavio me je pre nego što je i pošao.Kasnije,kad je dolazio za vikende,popili smo kafu dva puta,ali već kao potpuni stranci.
Danas mi je drugarica rekla da se ženi.Ne znam celu priču ali znam da je u pitanju devojka sa jako čudnim imenom,i da je iz inostranstva.Bilo mi je smešno,prešao je nešto više od 1000km da bi oženio nekoga kog je video par puta u životu,ali takva je ta čudna stvar-možda je suđeno.
Žao mi je samo što sam ostala bez pisama.Nekako mi je bilo simpatično sve to,kupovao je parfem kad sam to pričala,a onda me je prsnuo njime i rekao:,,Hoćeš mi i pisma mirisati?".
Ostalo je obećanje,uredno spakovano na polici,pored ostalih neispunjenih.
Protresem ih ponekad,obrišem prašinu,pa se setim.
U njima se,kao u staklenoj kugli,prelije hiljadu boja,napravi se pravi vatromet i začuju se dobro poznati glasovi.
I pokajem se,samo zbog nekih.
Za ovo mi nije žao...Bili smo slični,što reče V,i jednostavno nam ne bi išlo,niti je.
Neću se više sećati.Sačekaću pozivnicu za venčanje i nekog novog vojnika.
Nekog suđenog.