Vlasina,odmor i moja tišina

,,Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo što osećam,
morao da ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.''(Mika) 

   Jutro.Ustajem rano,protežem se i ,još uvek usnula,pomeram bele vezene zavese u jednu stranu,da bih otvorila prozor i pustila svež planinski vazduh u sobu.Tri kreveta-mamin,tatin i moj.Dva su prazna i uredno prekrivena teškim jorganima u prugastoj navlaci,koje pamtim još otkad sam bila dete.Nameštam svoj,budim batu koji je u sobi pored,tatinoj ,,momačkoj'',uzimam namirnice za doručak iz kuhinje,obuvam se i krećući se najsporije moguće prelazim preko dvorišta.

   ,,Poljski'' wc,kojeg odavno niko ne koristi,još uvek se ponosno uzdiže iza te kuće.

Ispred njega,štala.Gornji deo ograđen nakrivo složenim daskama pun je sena koje tako stoji već 11 godina,jer posle smrti bake niti je pražnjeno,niti korišćeno.

Donji deo,u kom su nekad skakutala telad i kukurikali pevci,takodje je prazan.Jedan deo kod pojila ispunjen je drvima za ogrev,drugi je ostavljen onako i nije diran,nikada.Oduvek sam se plašila te štale,ne znam zašto.Ulazila sam sa čikom nedavno,ali to mi nimalo nije odagnalo sumnje da u njoj,sem uspomene na baku,ne sme ništa da se nalazi,pa ni ja.

   Zatim prazan deo dvorišta u kom su parkirana kola i ,stara',manja kuća u kojoj smo preko dana.Odskora je ta kućica proširena i u njoj se,pored stričeve sobe,kuhinje i špajza,nalazi i spojena dnevna soba sa starim krevetima(najudobnijim na svetu) i šporet na kome su još baka i deka kuvali.

   Tamo već tata i stričevi pored založenog šporeta piju prvu jutarnju kafu.Slede šale na moj račun i obavezni poljupci u obraz.I ništa mi na svetu nije draže od tog prizora-kad zbog raznih okolnosti ne vidim strica godinama,a onda zajedno dođemo ovde,ostanemo najmanje nedelju dana i ispričamo se da bismo shvatili da se nijedno od nas nije promenilo i da se volimo za trunku više nego ranije.

   U toku dana uglavnom imamo gomilu gostiju,nekako ljudima sa sela ne promakne da obiđu ,,građane'' i čuju šta se događa kod nas,mada se ni mi ne žalimo-tišina prija,ali samo u normalnim i umerenim granicama,naravno.

   A onda dođe veče,tiha noć bez gradske vreve,automobila i glasova.Ja i najmlađi stric se,po običaju,smestimo u krevet ispred televizora,gde gledamo filmove sve dok nas umor ne savlada,i zaspimo tako zagrljeni i nasmejani.

   Često obiđemo jezero,ili napravimo piknik.Uglavnom,sve ono što u gradu nikad ne radimo.Zato živim za odlazak tamo...I drži me to raspoloženje još par dana,dok svetla aura ne zagasne od gradske vreve.

    Pisaću o ovim danima još malo...O potocima koje pamtim od svoje pete godine,o baki koja mi nije rođena,ali kao da jeste otkad moje nema,o žurkama i mentalitetu ljudi sa Vlasine,o snovima i maštanjima koja su ostala na starom stolu od breze,pisana dečijom rukom.

Pisaću,dok ne ispari.

,,Bistar dan,ja kao planinska reka,kao puštena  s lanca,kao lakša od vode pružam ruke,dodirujem stvari-to je poseban obred..I postajem sigurna-da,to je stvaran svet oko mene,to je ovde...''