Peva Čola iznova i iznova,ceo dan,samo za moju dušu.
Danas je sve nekako lepše-sivila je manje,osmeha više,želje se ponovo bude,i motivacija raste.
Dobila sam svoje prve starke.Crne su,sa plavim cvetićima.Nisam imala priliku da ih isprobam,ali hoću,čim se sav sneg otopi i temperatura postane podnošljivija.
Setih se svog vojnika maločas...
Obećala sam mu vojnička pisma kakva moj tata još uvek čuva od mame,a ostavio me je pre nego što je i pošao.Kasnije,kad je dolazio za vikende,popili smo kafu dva puta,ali već kao potpuni stranci.
Danas mi je drugarica rekla da se ženi.Ne znam celu priču ali znam da je u pitanju devojka sa jako čudnim imenom,i da je iz inostranstva.Bilo mi je smešno,prešao je nešto više od 1000km da bi oženio nekoga kog je video par puta u životu,ali takva je ta čudna stvar-možda je suđeno.
Žao mi je samo što sam ostala bez pisama.Nekako mi je bilo simpatično sve to,kupovao je parfem kad sam to pričala,a onda me je prsnuo njime i rekao:,,Hoćeš mi i pisma mirisati?".
Ostalo je obećanje,uredno spakovano na polici,pored ostalih neispunjenih.
Protresem ih ponekad,obrišem prašinu,pa se setim.
U njima se,kao u staklenoj kugli,prelije hiljadu boja,napravi se pravi vatromet i začuju se dobro poznati glasovi.
I pokajem se,samo zbog nekih.
Za ovo mi nije žao...Bili smo slični,što reče V,i jednostavno nam ne bi išlo,niti je.
Neću se više sećati.Sačekaću pozivnicu za venčanje i nekog novog vojnika.
Nekog suđenog.
Нема коментара:
Постави коментар